Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-17 Кривична дела против породице » - насиље у породици (члан 194) » Kж 1 2988.11 Насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ
Kж 1 2988.11 Насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.1-2988/11
Дана: 25. јула 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Соње Павловић, председника већа, Милевке Миленковић и Оливере Бојовић чланова већа, са записничарем Тамаром Миливојевић, у кривичном предмету окр. С.Г.1 из Б., због кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ и кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ, одлучујући о жалби Основног јавног тужиоца у Параћину Кт-бр.161/09 од 21. 06. 2011. године и браниоца окривљеног С.Г.1, адвоката Д.М. из П., изјављеним против пресуде Основног суда у Параћину 4К-бр.351/11 од 1.06.2011. године, у седници већа одржаној дана 25.јула 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
УВАЖАВАЊЕМ жалбе Основног јавног тужиоца у Параћину ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Параћину 4К-бр.351/11 од 1. 06. 2011. године само у погледу одлуке о мери безбедности, тако што Апелациони суд окривљеном С.Г.1 за кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 Кривичног законика и кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 Кривичног законика за која је оглашен кривим изреком првостепене пресуде задржава кao правилно утврђену јединствену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 4 (четири) месеца у коју казну му је урачунато време проведено у проведено у притвору од 20. 04. 2010. године па надаље и окривљеном С.Г.1 на основу чл. 81 Кривичног законика, ИЗРИЧЕ меру безбедности обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи која ће трајати док постоји потреба за лечењем, а време проведено у здравственој установи урачунава се у време трајања изречене казне, док се жалба браниоца окривљеног С.Г.1 ОДБИЈА као неоснована и првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Наведеном пресудом окривљени С.Г.1 је оглашен кривим да је извршио кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, за које му је утврђена казна затвора у трајању од 6 (шест) месеци и кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ за које му је утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године, па је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 4 (четири) месеца у коју казну му се урачунава време проведено у притвору од 20. 04. 2010. године.
Истом пресудом окривљеном је изречена мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи која ће трајати док постоји потреба лечења али не дуже од 3 (три) године. Уколико се оптужени не подвргне лечењу на слободи или га самовољно напусти или и поред лечења наступи опасност да поново учини противправно дело предвиђено као кривично дело, суд ће оптуженом изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи.
Истом пресудом одлучено је да ће се о висини трошкова кривичног поступка одлучити посебним решењем на основу чл. 194 ст. 2 ЗКП.
Против цитиране пресуде жалбе су изјавили:
-Основни јавни тужилац у Параћину због битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона са предлогом да другостепени суд одржи претрес и донесе одговарајућу пресуду по закону,
-бранилац по службеној дужности окривљеног С.Г.1, адвокат Д.М. из П., због битне повреде одредаба ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казни и мери безбедности са предлогом да другостепени суд укине првостепену пресуду и исту врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да исту преиначи у погледу казне и окривљеном изрекне блажу казну.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу је поднеском Ктж. 2792/11 од 20.07.2011. године предложио да другостепени суд уважавањем жалбе Основног јавног тужиоца из Параћина побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеном изрећи поред затворске казне и меру безбедности обавезног психијатријског лечења у здравственој установи.
Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу одредбе чл. 375 ЗКП у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу чл. 380 ЗКП, па је по оцени навода у изјављеним жалбама и писаном предлогу Апелационог јавног тужиоца нашао:
-жалба јавног тужиоца је основана,
-жалба браниоца окривљеног је неоснована.
Првостепена пресуда не садржи нити су у проведеном поступку учињене битне повреде одредаба кривичног поступка на које Апелациони суд пази по службеној дужности у смислу чл. 380 ЗКП.
Жалбом јавног тужиоца се првостепена пресуда побија и по основу битних повреда одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тач. 11 ЗКП, при чему се у жалби не наводе неке конкретне повреде за побијање пресуде по овом основу, тако да Апелациони суд наводе жалбе јавног тужиоца оцењује неоснованим, будући да се истом жалбом суштински посматрано првостепена пресуда побија због повреде кривичног закона.
Жалбом браниоца окривљеног се указује да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка с обзиром да у пресуди не даје разлоге о одлучним чињеницама. Насупрот наводима у жалби браниоца окривљеног Апелациони суд налази да је првостепени суд дао јасне и уверљиве разлоге о свим одлучним чињеницама, па је у смислу чл. 361 ст. 7 ЗКП образложио које чињенице сматра доказаним и на основу којих доказа, тако да се суштински посматрано жалбом браниоца окривљеног првостепена пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Насупрот наводима у жалби браниоца окривљеног, Апелациони суд налази да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено на основу правилно оцењених изведених доказа на главном претресу које је првостепени суд ценио како појединачно тако и у међусобној повезаности као и са одбраном окривљеног сходно одредби чл. 352 ст. 1 и 2 ЗКП, па наводе жалбе по овом основу другостепени суд оцењује као неосноване.
Правилном оценом свих изведених доказа правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени у стању битно смањене урачунљивости дана 13. 03. 2009. године применом насиља и безобзирним понашањем угрозио телесни интегритет и душевно стање чланова своје породице, мајке и оца, тако што је ножем као средством подобним да тело тешко повреди и здравље тешко наруши покушао да убоде оштећену мајку а потом је појурио свог оца, оборио га на земљу и више пута шутнуо у пределу тела, које чињенично стање је првостепени суд утврдио правилним прихватањем одбране окривљеног дате на записнику о саслушању осумњиченог у присуству браниоца дана 20. 03. 2009. године. Такође је правилно првостепени суд утврдио да је дана 9. 04. 2010. године применом насиља и безобзирним понашањем окривљени у стању битно смањене урачунљивости угрозио телесни интегритет и душевно стање чланова своје породице, супруге и сина, коме је ножем нанео тешку телесну повреду, ближе описану у изреци првостепене пресуде, а најпре је оштећену С. вређао и тукао, које чињенично стање је правилно утврђено путем медицинске документације о тежини телесних повреда за оштећеног С.Г.2 и налаза и мишљења вештака судске медицине, као и потврде о привремено одузетим предметима, тако да првостепени суд правилно није прихватио одбрану окривљеног да му није била намера било кога да убоде већ је само хтео да заплаши укућане, коју је правилно ценио у контексту стања у коме се окривљени налазио, будући да се ради о хроничном душевном болеснику чији ментални поремећај припада групи психоза јер болује од параноидне психозе, маније прогањања.
Жалбом браниоца окривљеног се не указује на неке нове околности, чињенице или пак доказе који нису били предмет оцене од стране првостепеног суда већ се понавља одбрана окривљеног у делу да је хтео само да заплаши чланове своје породице ножем везано за критични догађај од 9. 04. 2010. године а коју одбрану је првостепени суд правилно оценио, па Апелациони суд наводе жалбе оцењује неоснованим.
На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, како по питању објективних, тако и по питању субјективних елемената, будући да је првостепени суд правилно утврдио да је окривљени деловао са директним умишљајем, правилно је примењен кривични закон када је окривљени оглашен кривим за кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ извршено на штету чланова породице - мајке и оца и кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ извршено на штету чланова породице -супруге и сина.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни која се побија жалбом браниоца окривљеног, без навођења конкретних разлога за побијање пресуде по овом основу и у погледу изречене мере безбедности у ком делу се побија жалбом јавног тужиоца и жалбом браниоца окривљеног, такође без навођења конкретних разлога за побијање пресуде по овом основу, Апелациони суд налази да је првостепени суд приликом одлучивања о врсти и висини казне имао у виду све околности од значаја за одмеравање казне предвиђене одредбом чл. 54 КЗ, па је окривљеном од олакшавајућих околности правилно ценио да је отац двоје деце и његове имовинске прилике и правилно је од отежавајућих околности ценио ранију осуђиваност због кривичног дела из чл. 161 ст. 1 КЗ РС пресудом Општинског суда у Ћуприји К-бр.304/07 од 13. 03. 2009. године када му је изречена условна осуда (док су остале осуде брисане па је наступила законска рехабилитација и окривљени се има сматрати неосуђиваним лицем). С обзиром да је окривљени оба кривична дела извршио у стању битно смањене урачунљивости правилно је првостепени суд окривљеном за кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ као појединачну утврдио казну затвора испод законом прописаног минимума у смислу чл. 57 ст. 1 тач. 4 КЗ у вези чл. 56 тач. 1 КЗ, правилно налазећи да ће се и ублаженом казном постићи сврха кажњавања.
По нахођењу Апелационог суда ефективном казном затвора у трајању од 1 (једне) године и 4 (четири) месеца у коју је правилно урачунато време проведено у притвору почев од 20. 04. 2010. године па надаље, оствариће се сврха индивидуалне и генералне превенције прописана одредбом чл. 4 и 42 КЗ и иста је адекватна тежини извршених кривичних дела и степену кривице окривљеног.
Основано се жалбом јавног тужиоца указује да је приликом изрицања мере безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи првостепени суд повредио кривични закон у смислу чл. 369 тач. 4 ЗКП будући да је одлуком о мери безбедности прекорачио овлашћење које има по закону.
Наиме, из списа предмета и образложења првостепене пресуде произилази да је након комисијског вештачења душевног здравља окривљеног првостепени суд утврдио да је оба кривична дела окривљени извршио у стању битно смањене урачунљивости, да је опасан по околину, да постоји озбиљна опасност да учинилац учини теже кривично дело и да је ради отклањања те опасности потребно његово лечење у затвореној установи, како се комисија вештака првобитно изјаснила у писаном налазу и мишљењу, као и приликом објашњења налаза и мишљења датих на главном претресу, да би се након извештаја Специјалне затворске болнице у Београду да је код окривљеног приликом пријема дошло до психичког побољшања, да је дошло до позитивних промена у његовом душевном здрављу, комисија вештака сагласила са предлогом Специјалне затворске болнице за укидање изречене мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у затвореним условима и заменом исте мере мером безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи.
Одредбом чл. 80 ст. 3 КЗ је прописано да се мере обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи и обавезног психијатријској лечења на слободи могу изрећи учиниоцу кривичног дела чија је урачунљивост битно смањена ако му је изречена казна или условна осуда, док је одредбом чл. 82 ст. 3 КЗ прописано да се мера обавезног психијатријског лечења на слободи може изрећи учиниоцу чија је урачунљивост битно смањена ако му је изречена условна осуда или је на основу чл. 81 ст. 5 КЗ пуштен на условни отпуст (у ситуацији ако је време проведено у здравственој установи краће од трајања изречене казне када ће суд по престанку мере безбедности одредити да се осуђени упути на издржавање остатка казне или да се пусти на условни отпуст).
Дакле, имајући у виду да је првостепени суд окривљеног правилно осудио на ефективну казну затвора за кривична дела која је извршио у стању битно смањене урачунљивости, то је приликом изрицања мере безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи прекорачио овлашћење које има по закону будући да је изрекао комбинацију казне и кривичне санкције која није прописана законом неправилном применом одредбе чл. 80 и 82 КЗ, на шта се основано указује жалбом јавног тужиоца, тако да је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у том делу и применом одредбе чл. 81 КЗ окривљеном изрекао меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи која ће трајати док постоји потреба за лечењем а време проведено у здравственој установи се урачунава у време трајања изречене казне, при чему се не дира у права здравствене установе у којој се окривљени налази на лечењу и чувању да суду предложи обуставу мере у смислу чл. 510 ЗКП уколико су за то испуњени услови.
Са напред наведених разлога, Апелациони суд је уважавањем жалбе јавног тужиоца преиначио првостепену пресуду само у погледу изречене мере безбедности, док је жалбу браниоца окривљеног одбио као неосновану и на основу чл. 391 и 388 ЗКП одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Соња Павловић,с.р.