Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-22 Кривична дела против животне средине » Кж 1 3176 Кривично дело - незаконит лов из чл. 276 ст. 1 Кривичног законика
Кж 1 3176 Кривично дело - незаконит лов из чл. 276 ст. 1 Кривичног законика
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:КЖ-1-3176/10
Дана:08.04.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирољуба Томића, председника већа, Александра Блануше и Злате Несторовић, чланова већа, са записничарем Миланком Милкић, у кривичном предмету окр. Х.Х. из С., због кривичног дела незаконит лов из чл. 276 ст. 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби окривљеног, изјављеној против пресуде Општинског суда у Тутину К-437/09 од 18.11.2009. године, у седници већа одржаној дана 08.04.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба окр. Х.Х., а пресуда Општинског суда у Тутину К-437/09 од 18.11.2009. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом Општинског суда у Тутину окр. Х.Х.из С., оглашен је кривим за кривично дело незаконит лов из чл. 276 ст. 1 Кривичног законика (КЗ), па му је за ово кривично дело изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од 3 (три) месеца и истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико окривљени за време од 1 (једне) године не учини ново кривично дело.
Окривљеном је изречена и мера безбедности одузимање предмета, тако што је од њега одузета ловачка пушка марке ЦЗ, калибра 16мм, фабричког броја 29431, заједно са оружним листом за ову пушку бр. 711 издат од ПС Тутин.
Окривљени је обавезан и да накнади трошкове кривичног поступка, па да суду на име паушала плати износ од 2.000,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.
Против ове пресуде жалбу је „из свих разлога из чл. 367 Законика о кривичном поступку (ЗКП)“ изјавио окривљени, са предлогом да другостепени суд, жалбу уважи, а побијану пресуду преиначи тако што би га ослободио од оптужбе, те да му буде враћена наведена ловачка пушка.
Одговора на жалбу није било.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, поднеском КТЖ-2278/10 од 26.02.2010. године, предложио је да Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, одбије наведену жалбу окривљеног, као неосновану, а побијану пресуду потврди.
Апелациони суд у Крагујевцу одржао је седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе овог кривичног предмета, заједно са побијаном пресудом и изјављеном жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, те предлога Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, нашао:
Жалба је неоснована.
Окривљени у жалби указује на битне повреде одредаба кривичног поступка, у смислу нејасних разлога о одлучним чињеницама, и то у оном делу који се тиче утврђења да ли је он уопште критичном приликом ловио дивљач и коју дивљач и да ли је било време ловостаја. С тим у вези окривљени сматра и да је чињенично стање остало непотпуно утврђено, па у жалби цитира чл. 39 ст. 1 Закона о ловству, тј. шта се под ловом дивљачи подразумева и указује затим да ниједан изведени доказ не упућује на закључак да је он критичном приликом ловио дивљач, те понавља у битноме своју одбрану да се ради о томе да је само заустављен од патроле полиције у колима свог синовца и то када је хтео само да „проба кера на лисицу“, па је након тога требало да одлучи да ли ће кера купити и како кер уопште није хтео „да мрдне од кола“, он је решио да се врати кући и управо у повратку кући заустављен је од стране полиције. Указује и да лов на лисицу као штеточину није обухваћен ловостајом тј. лов је дозвољен током целе године, а критичном приликом он је „хтео да лови баш на Божић“, а на ово указује, јер према правилима Савеза ловачких удружења Србије у лов се иде недељом и у дане празника. Побијајући првостепену пресуду и у погледу примене материјалног права, окривљени указује да се овде може радити о покушају кривичног дела, а за покушај се не одговара, сходно запрећеној казни за предметно дело.
Ове жалбене наводе Апелациони суд, као другостепени, оценио је неоснованим. Наиме, првостепени суд је правилном оценом свих изведених доказа, како појединачно, тако и довођењем свих доказа у међусобну везу, извео чињеничне и правне закључке које као правилне у свему прихвата и овај суд, а у вези којих закључака је првостепени суд у образложењу побијане пресуде дао јасне и непротивречне разлоге које такође овај суд прихвата и на исте упућује.
Правилно првостепени суд одбрану окривљеног цени као делимично признање учињеног кривичног дела, будући да се окривљени на главном претресу неспорно изјаснио да је „критичног дана изашао у лов“, при чему је окривљени детаљно објаснио и како је дошао до села Р., те да је са собом водио ловачког кера расе „Балканац“ којег је „узео на пробу“, те да је „са собом понео ловачку пушку“, казавши после и да се „у лову задржао око један час“, након чега је пошао кући када је и заустављен од стране полиције. Изјаснио се и да је са њим био његов синовац И.Х., али „који није био у лову“. Објашњавајући зашто је тога дана изашао у лов казао је да „због лошег здравственог стања није редовно излазио у лов и сматрао је да тиме не чини тешко кривично дело“, додавши и да није имао дозволу за излазак и да је члан ловачког удружења од 1969. године. На истом главном претресу (дана 01.07.2009. године), окривљени је поновио да је тога дана изашао у лов, а „повод да изађе у лов“ је био да испроба кера. Овакву одбрану окривљени је поновио и на главном претресу дана 18.11.2009. године, додавши у завршној речи да је „мислио да је ловни дан“, будући да је био државни празник.
Дакле, окривљени уопште није оспоравао, како то правилно утврђује првостепени суд, на страни четвртој образложења побијане пресуде, да је критичном приликом изашао у лов, али је указивао да је сматрао да се ради о дану када је лов дозвољен, с обзиром да је био „државни празник“, а у вези чега првостепени суд правилно наводи да се тај део одбране окривљеног не може прихватити, будући да је окривљени дугогодишњи члан ловачког друштва Ј. из Т. и да му је као члану ловачког друштва свакако било познато у које дане се може излазити у лов, те да је за излазак у лов потребна дозвола, тј. налог за излазак у лов, на које околности је на главном претресу у својству сведока испитан представник ловачког удружења Ј. из Т., А.М., чији исказ је правилно од стране првостепеног суда цењен и доведен у везу са одбраном окривљеног. Из исказа овог сведока првостепени суд правилно утврђује да су ловни дани недеља и државни празници, а у вези чега се овај сведок позвао на Статут Ловачког савеза Србије, те да критичном приликом није био државни празник, будући да је „Божић“ верски празник и да ловачко друштво Ј., никоме од ловаца за тај дан није издало налог за излазак у лов, јер једноставно ловачко друштво за тако нешто није ни имало право, па самим тим ни окривљеном такав налог није издат. Из исказа овог сведока првостепени суд правилно утврђује и да у јануару месецу се не може ловити ситна дивљач, већ само крупна дивљач и штеточина, с тим што се крупна дивљач може ловити само уз налог за лов и то се може ловити искључиво „вепар“. Овај сведок је испитан и на околности изласка у лов на штеточине, па се изјаснио да се у такав лов иде групно, што подразумева најмање три ловца, а који ловци морају имати налог да лове штеточине и мора се назначити ко је вођа група, а какав налог такође окривљени критичном приликом није поседовао. Код таквог изјашњења представника ловачког друштва Ј., правилно првостепени суд наводи да се не може прихватити онај део одбране окривљеног где је тврдио да је сматрао да је тога дана лов дозвољен, јер је „државни празник“, будући да му је као члану ловачког друштва било познато када се и под којим условима може изаћи у лов, а што је у свом исказу представник ловачког друштва детаљно објаснио и овим доказом је, како правилно константује првостепени суд, обеснажен наведени део одбране окривљеног.
Након правилно изведеног чињеничног закључка да је окривљени дана 07.01.2009. године у селу Р. ловио дивљач за време ловостаја, а при чему окривљени у својој одбрани пред судом уопште није помињао лов на штеточине, како то сада указује жалбом, првостепени суд је правилно извео и правни закључак да се у радњама окривљеног стичу сви елементи кривичног дела незаконит лов из чл. 276 ст. 1 КЗ, у вези чега су такође, на страни четвртој образложења побијане пресуде, дати јасни и непротивречни разлози. Сходно томе, овај суд није могао да прихвати жалбене наводе окривљеног који се тичу битних повреда одредаба кривичног поступка, у смислу одсуства јасних разлога о одлучним чињеницама, а при чему овај суд указује да је у погледу битних повреда одредаба кривичног поступка, као и у погледу повреде кривичног закона на штету окривљеног, испитао побијану пресуду и по службеној дужности у смислу одредаба чл. 380 ст. 1 тач. 1 и 2 ЗКП, те је нашао да таквих повреда нема.
Не стоје ни жалбени наводи којима се указује на непотпуно и неправилно утврђено чињенично стање, којима се указује да првостепени суд није извео правилан закључак у погледу тога да ли је окривљени критичном приликом био у лову, а нарочито имајући у виду да се окривљени неспорно изјаснио да је био у лову, објаснивши и због чега је управо наведеног дана у лов изашао.
Не могу се прихватити ни они жалбени наводи који се тичу примене кривичног закона, будући да основни облик кривичног дела из чл. 276 КЗ тј. дело из става 1 овог члана, не може остати у покушају, будући да код овог облика дела није нужно, као код дела из става 2 истог члана, да дивљач буде убијена или рањена, већ се самим ловом, без обзира да ли је и дошло до одстрела дивљачи, остварују сви елементи свршеног кривичног дела, с тим што је за кривицу неопходан умишљај, а у вези којег облика виности се првостепени суд неспорно изјаснио на страни четвртој, пасус четврти, образложења побијане пресуде дајући разлоге јасне и непротивречне, како у погледу облика виности, тако и у погледу осталих елемената кривице из чл. 22 КЗ.
Мада се у жалби окривљеног ниједном речи не помиње изречена кривична санкција, овај суд је по службеној дужности, применом одредбе чл. 383 ЗКП, испитао и тај део побијане пресуде, па је нашао да је првостепени суд правилном применом одредаба чл. 54 КЗ правилно ценио олакшавајуће и отежавајуће околности на страни окривљеног, од којих околности зависи одабир и висина кривичне санкције, па је правилно као олакшавајуће околности ценио животну доб окривљеног, његову породичност, да је отац четворо деце, да је изразио кајање и да као ловац до сада није дисциплински кажњаван, док је пак са друге стране правилно ценио као отежавајућу околност ранију осуђиваност, а након чега је првостепени суд правилно извео закључак да у конкретном случају има места примени одредаба чл. 64, 65 и 66 КЗ на основу којих законских одредаба је окривљеном изречена условна осуда, као мера упозорења, будући да се у конкретном случају може очекивати да ће упозорење уз претњу казном довољно утицати на окривљеног да више не врши кривична дела, с тим што се изречена условна осуда може и опозвати, применом одредаба чл. 67 КЗ, уколико би окривљени у остављеном времену проверавања учинио ново кривично дело, а истовремено првостепени суд је правилно окривљеном изрекао и меру безбедности одузимање предмета из чл. 87 КЗ, која такође спада у кривичне санкције, у смислу одредбе чл. 4 ст. 1 КЗ.
Код таквог стања ствари овај суд је, као другостепени, пресудом одбио жалбу окривљеног као неосновану и потврдио пресуду суда првог степена, применом одредбе чл. 388 ЗКП.
Председник већа-судија
Мирољуб Томић,с.р.