Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-24 Кривична дела против јавног саобраћаја » - тешко дело против безбедности јавног саобраћаја (члан 297) » Kж 1 3657.10 Kривично делo тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези са чланом 289 став 1 Кривичног законика
Kж 1 3657.10 Kривично делo тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези са чланом 289 став 1 Кривичног законика
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.1.3657/10
Дана: 23.11.2010. год.
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Ружице Ђурђевић и Катарине Бошковић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету оптуженог С.П.1, због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези са чланом 289 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Вишег јавног тужиоца у Краљеву и браниоца оптуженог С.П.1, адвоката Д.С., изјављеним против пресуде Вишег суда у Краљеву 2 K. број 38/10 од 09.04.2010. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 375 Законика о кривичном поступку, у присуству оптуженог С.П.1, а у одсуству Апелационог јавног тужиоца и браниоца оптуженог адвоката Д.С., дана 23.11.2010. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Вишег јавног тужиоца у Краљеву и браниоца оптуженог С.П.1, а пресуда Вишег суда у Краљеву 2 K. број 38/10 од 09.04.2010. године, се ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом Вишег суда у Краљеву 2 K. број 38/10 од 09.04.2010. године, оптужени С.П.1 оглашен је кривим због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези са чланом 289 став 1 Кривичног законика /КЗ/ и осуђен на казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци.
Оптуженом је изречена мера безбедности забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 3 (три) године од правноснажности пресуде, с тим да се време проведено на издржавању казне затвора не урачунава у време трајања ове мере.
Истом пресудом обавезан је оптужени да плати суду на име паушала новчани износ од 5.000,00 динара и трошкове кривичног поступка у износу од 129.012,02 динара, све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, док је Ј.К. мајка оштећене И.Б., ради остварења имовинско-правног захтева упућена на парнични поступак.
Против ове пресуде благовремено су изјавили жалбе: - Виши јавни тужилац у Краљеву, због одлуке о казни, с предлогом да Апелациони суд уважавањем жалбе првостепену пресуду преиначи у делу одлуке о казни и оптуженом С.П.1 изрекне казну затвора у дужем временском трајању, и
- бранилац оптуженог С.П.1, адвокат Д.С. из К., због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, одлуке о казни и мери безбедности, с предлогом да Апелациони суд уважавањем жалбе побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или преиначи у погледу одлуке о правној квалификацији дела и одлуке о кривичним санкцијама, тако што ће оптуженом изрећи казну затвора и меру безбедности у краћем временском трајању. У жалби је стављен захтев да оптужени и његов бранилац буду обавештени о седници већа другостепеног суда, ради присуства истој.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, својим поднеском Ктж. 3885/10 од 28.06.2010. године, ставио је предлог да Апелациони суд као другостепени суд, уважавањем жалбе Вишег јавног тужиоца преиначи првостепену пресуду у делу одлуке о казни, тако што ће оптуженом изрећи казну затвора у дужем временском трајању,а да одбије као неосновану жалбу браниоца оптуженог и првостепену пресуду у непреиначеном делу потврди.
Апелациони суд је одржао седницу већа, у одсуству уредно обавештених Апелационог јавног тужиоца и браниоца оптуженог С.П.1, адвоката Д.С. из К., на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом коју је испитао у смислу одредбе члана 380 ЗКП, па је, по оцени навода и предлога у жалбама Вишег јавног тужиоца и браниоца оптуженог, нашао:
Жалбе су неосноване.
Првостепена пресуда и поступак који је претходио њеном доношењу не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона, на које Апелациони суд као другостепени суд, поводом жалбе увек пази по службеној дужности у смислу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП, па ни оне на које се у жалби браниоца оптуженог указује из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, наводећи да нису дати довољни и јасни разлози о одлучним чињеницама, а нарочито у погледу умишљаја оптуженог приликом извршења кривичног дела, те да је то довело и до повреде кривичног закона, јер је дело оптуженог требало правно квалификовати, као кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 4 у вези са чланом 289 став 3 у вези са ставом 1 КЗ.
Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно оценио све изведене доказе и за све своје чињеничне и правне закључке дао довољно јасних и убедљивих разлога, међусобно непротивречних из којих се поуздано закључује како је оптужени С.П.1 извршио кривично дело у питању и које је све радње предузео ради извршења истог, док се из разлога пресуде види који докази поткрепљују одлучне чињенице о извршењу кривичног дела и како је првостепени суд ценио изведене доказе, а што је све у складу са садржином доказа на којима се заснивају утврђења првостепеног суда.
Неосновано се жалбом браниоца оптуженог побија правилност утврђеног чињеничног стања првостепеном пресудом, у погледу постојања умишљаја код оптуженог приликом извршења дела и истиче да алкохолисаност оптуженог није одлучујућа чињеница за правну квалификацију дела оптуженог, јер је утврђено да оптужени није имао намеру да управља возилом критичном приликом пре него што је себе довео у алкохолисано стање, већ је одлучио да предузме вожњу тек пошто је неочекивано позван од свог брата С.П.2, који се налазио у Краљеву са пријатељицом И.Б., те да оптужени није пристао на довођење у опасност свог рођеног брата, његове пријатељице и свог друга В.Г., те да је нехатно поступао.
Апелациони суд налази, да је првостепени суд утврдио као неспорну чињеницу да је из извештаја хемијскотоксиколошке анализе алкохола у крви Завода за здравствену заштиту здравља МУП РС Београд, да су од оптуженог узети узорци крви на анализу ради утврђивања стања алкохолисаности у 3,55 сати, и 5,50 сати дана 16.09.2008. године и на основу налаза вештака лекара неуропсихијатра др. С.М. утврђено да је у време саобраћајне незгоде у крви оптуженог постојала концентрација алкохола од 2,03 грам/промила те да се радило о пијанству средњег степена у ком стању пијанства оптужени није био способан за безбедно управљање возилом јер му је видно поље било сужено, процена димензија отежана, координација покрета ослабљена, тзв. психичка секунда продужена, уз појаву погрешног виђења.
Првостепени суд је правилно закључио да је постојала узрочна веза између алкохолисаног стања оптуженог и његове вожње, када је на делу пута у Матаругама, у ноћним условима вожње, по влажном коловозу, управљајући возилом брзином од најмање 68 км/х и слетања возила са коловоза на десну страну, у правцу кретања и налетања возила на електро-стуб и металне заштитне решетке бетонског пропуста и превртања возила на кров и скретања истог у бетонски канал за одвод атмосферске воде и наношења тешких телесних повреда сапутницима у возилу и то С.П.2, ближе описаним у изреци пресуде од којих је на лицу места наступила смртна последица, док је сапутник у возилу И.Б. задобила тешке телесне повреде ближе описане у изреци пресуде, због којих се и даље налази на лечењу, некомуникативна са вештачким дисајним путем и знацима тешког оштећења мозга и можданог стабла и В.Г. вишеструке телесне повреде ближе описане у изреци пресуде.
Оценом налаза вештака саобраћајне струке магистра С.У., првостепени суд је утврдио да је путничко возило било потпуно технички исправно за вожњу пре настанка саобраћајне незгоде, те да је једини узрок саобраћајне незгоде било неправилно управљање оптуженог возилом, а што је било у узрочној вези са алкохолисаним стањем оптуженог и његовом неспособношћу да у таквом стању безбедно управља возилом и одржи исто на десној страни коловоза и да је слетањем са возилом ван коловоза на земљану банкину и слетање у бетонски канал, последица непажње, погрешне процене и грешке оптуженог у управљању возилом.
Стога се показује као неоснована одбрана оптуженог да је он са возилом безбедно управљао на месту незгоде, те да алкохолисано стање није у узрочној вези са наступелом последицом, већ да је до слетања возила са коловоза дошло због тога што се он окренуо уназад према сапутницима С.П.2 и И.Б., да би прекинуо њихову међусобну расправу и кад је уочио да се с возилом нашао ван коловоза, да више није имао могућности да исто заустави или врати на коловоз.
Апелациони суд налази да се неосновано жалбом браниоца оптуженог указује да код оптуженог није постојао умишљај приликом предузимања радњи извршења кривичног дела, јер оптужени у време конзумирања алкохолних пића није знао да ће управљати возилом. Из предњег у повезаности са утврђеним степеном алкохолисаности оптуженог произилази да је оптужени био свестан свог алкохолисаног стања и да је по повратку из Краљева у Матарушку Бању, а након превоза С.П.2 и И.Б. до Врњачке Бање, одлучио да са возилом настави вожњу према Матаругама ради посете заједничком познанику, произилази, да је предузимањем вожње у таквом стању оптужени био свестан да угрожава јавни саобраћај, те да је на то пристао, олако држећи да тежа последица неће наступити, односно првостепени суд је правилно утврдио да је у односу на основно кривично дело угрожавање јавног саобраћаја оптужени поступао са евентуалним умишљајем, а да је нехатно поступао у односу на тежу смртну последицу и тешке телесне повреде, које су произашле из угрожавања јавног саобраћаја и довођења у опасност живота и тела људи.
Стога се неосновано у жалби браниоца оптуженог указује да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање и да је повређен кривични закон када је дело оптуженог правно квалификовао као кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези са чланом 289 став 1 КЗ, као што је неоснован и предлог у жалби да првостепена пресуда буде преиначена тако што ће дело оптуженог бити правно квалификовано као кривично дело, тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 4 у вези са чланом 289 став 3 у вези са ставом 1 КЗ.
С обзиром на изнето Апелациони суд налази, а супротно наводима жалбе браниоца оптуженог, да је првостепеном пресудом правилно и потпуно утврђено чињенично стање и правилно примењен кривични закон, па се показује неоснован и предлог у жалби браниоца оптуженог да првостепена пресуда буде укинута и предмет враћен истом суду на поновно суђење или преиначена у погледу правне квалификације дела.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичним санкцијама, а поводом жалбе Вишег јавног тужиоца и браниоца оптуженог, Апелациони суд налази, да су жалбе и у овом делу неосноване.
Наиме, приликом одмеравања казне оптуженом, првостепени суд је имао у виду све околности прописане одредбом члана 54 КЗ, тако је правилно као отажвајуће околности на страни оптуженог ценио његов ранији живот у коме је осуђиван, да су поред смрти једног лица наступиле последице у виду вишеструких телесних повреда још код два лица, које повреде нанете оштећеној И.Б. су такве да се још налази на лечењу, некомуникативна, са вештачким дисајним путем и знацима тешког оштећења мозга и можданог стабла (изражена укоченост екстремитета) и налази се између тешке неспособности и вегетативног стања, а као олакшавајуће околности узео да је смрт као последица дела наступила код његовог рођеног брата С.П.2, која последица погађа оптуженог и да оштећени В. Г. не тражи да се оптужени осуђује, те правилно истог због извршеног кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297 став 2 у вези са чланом 289 став 1 КЗ осудио на казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци. По налажењу Апелационог суда казна затвора у наведеном трајању сразмерна је тежини учињеног кривичног дела и степену кривице оптуженог и нужна и довољна мера за остварење како опште сврхе кривичних санкција прописаних чланом 4 став 2 КЗ, тако и посебне сврхе кажњавања предвиђена чланом 42 КЗ, па су жалбе Вишег јавног тужиоца и браниоца оптуженог оцењене као неосноване, а тим пре што се у истима не наводе околности које првостепени суд није ценио приликом одмеравања казне оптуженом, а које би биле од значаја за исту.
Апелациони суд налази да се неосновано жалбом браниоца оптуженог побија првостепена пресуда због кривичне санкције- изречене мере безбедности забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од три године по правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере, јер је иста основано и правило изречена у смислу члана 86 КЗ, с обзиром да је оптужени вожњу критичном приликом предузео у алкохолисаном стању, па се показује опасним да он управља моторним возилом „Б“ категорије за време од три године, како је то и одређено првостепеном пресудом.
Са изнетих разлога, а на основу одредби члана 388 ЗКП, Апелациони суд је одбио као неосноване жалбе надлежног јавног тужиоца и браниоца оптуженог, те потврдио првостепену пресуду, а како је то ближе назначено у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија,
Љубинко Ћетеновић с.р.