Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-16 Кривична дела против полне слободе » - остало » КЖ 1 420-14 обљуба над дететом и ванбрачна заједница са малолетником
КЖ 1 420-14 обљуба над дететом и ванбрачна заједница са малолетником
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: Кж.1-420/14
Дана: 27.03.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Богољуба Пауновића и Марине Илић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног Б.Ђ., кога заступа адвокат Д.Г., због продуженог кривичног дела обљуба са дететом из члана 180. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика и др, одлучујући о жалби Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу, изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу 4К-117/13 од 09.12.2013. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447. Законика о кривичном поступку, у присуству заменика Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, Г.Б., и браниоца окривљеног, адвоката Д.Г., дана 27.03.2014. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу, а пресуда Вишег суда у Крагујевцу 4К-117/13 од 09.12.2013. године, се ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Виши суд у Крагујевцу, побијаном пресудом, на основу одредбе чланова 423. тачка 1. Законика о кривичном поступку /ЗКП/, у вези са чланом 28. став 1. и 2. Кривичног законика /КЗ/, окривљеног Б.Ђ., ослободио је од оптужбе да би радњама ближе описаним под тачком 1. изреке те пресуде, извршио продужено кривично дело обљуба са дететом из члана 180. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. КЗ и да би радњама ближе описаним под тачком 2. изреке те пресуде, извршио кривично дело ванбрачна заједница са малолетником из члана 190. став 1. КЗ. Одлучено је да сходно одредби члана 265. став 1. ЗКП. трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.
Против напред цитиране пресуде, жалбу је благовремено изјавио Виши јавни тужилац у Крагујевцу, због битне повреде одредаба кривичног поступка (члан 438. став 2. тачка 2. ЗКП), погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона (члан 439. став 1. тачка 1. ЗКП), с предлогом да Апелациони суд, након одржаног претреса, усвоји жалбу, преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеног Б.Ђ. огласити кривим због продуженог кривичног дела обљуба са дететом из члана 180. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. КЗ и за кривично дело ванбрачна заједница са малолетником из члана 190. став 1. КЗ, и за та извршена кривична дела му утврдити претходно појединачне казне затвора и изрећи јединствену казну затвора.
У одговору на жалбу бранилац окривљеног Б.Ђ., адвокат Г.Ј., предложила је да се жалба Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу, одбије као неоснована. Стављен је захтев да окривљени и његов бранилац буду обавештени о седници већа другостепеног суда, ради присуства истој.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, у свом поднеску Ктж-363/14 од 28.02.2014. године, предложио је да Апелациони суд, као другостепени, одржи претрес и усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу, преиначи пресуду Вишег суда у Крагујевцу 4К-117/13 од 09.12.2013. године, тако што ће окривљеног Б.Ђ. огласити кривим због продуженог кривичног дела обљуба са дететом из члана 180. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. КЗ и због кривичног дела ванбрачна заједница са малолетником из члана 190. став 1. КЗ и за та извршена кривична дела утврдити појединачне казне и окривљеног за кривична дела извршена у стицају осудити на јединствену казну затвора у адекватном трајању.
Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу одредбе члана 447. ЗКП, у присуству заменика Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, Горана Бусарчевића и браниоца окривљеног Б.Ђ., адвоката Д.Г., а у одсуству уредно обавештеног окривљеног, на којој је размотрио целокупне списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу члана 451. став 1. ЗКП у оквиру основа, дела и праваца побијања истакнутим у изјављеној жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, одговора на жалбу и објашњења датих у седници већа, нашао:
- да је жалба Вишег јавног тужиоца у Крагујевцу, неоснована.
Неосновано се жалбом Вишег јавног тужиоца побија првостепена пресуда због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП. У вези са тим у жалби се указује да су разлози пресуде противречни изреци, да нису наведени разлози о чињеницама које су предмет доказивања, а наведени разлози су нејасни и у знатној мери противречни, па због тога није могуће испитати законитост и правилност пресуде, те се истовремено истиче да су учињене битне повреде рефлекс погрешних чињеничних и правних закључака првостепеног суда о томе да је окривљени био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу година старости оштећене – малолетне Д.М., јер првостепени суд своју одлуку није образложио на јасан и прихватљив начин. Жалбом се истиче да првостепени суд на страни 19 пасус други образложења побијане пресуде наводи да окривљени није знао колико година има оштећена и да је у погледу те чињенице био у заблуди, а затим наводи да је окривљени сазнао колико оштећена има година када је утврђена њена трудноћа, па је у времену од 20.06. до 06.10.2011. године, живео у ванбрачној заједници са оштећеном, иако је према сопственом исказу знао да је оштећена малолетна, што разлоге пресуде чини противречним.
Апелациони суд налази, супротно тврдњама изнетим у жалби Вишег јавног тужиоца, да разлози пресуде нису противречни изреци, јер су, у образложењу побијане пресуде о свим чињеницама које су предмет доказивања наведени јасни и непротивречни разлози, па су жалбени наводи којима се тврди супротно, оцењени неоснованим.
По налажењу Апелационог суда, свестрано и пажљиво оценио је првостепени суд изведене доказе, што је све предмет разлога побијане пресуде, па је на основу ове оцене доказа донео правни закључак – у потпуности правилан и ваљано образложен, да је окривљени Б.Ђ. дело учинио у неотклоњивој стварној заблуди, те да његово дело није кривично дело.
Поступајући на описани начин, првостепени суд није учинио битне повреде одредаба кривичног поступка, како се то неосновано тврди у жалби Вишег јавног тужиоца.
Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, жалбом Вишег јавног тужиоца оспоравају се чињенице и правни закључци првостепеног суда да дело окривљеног није кривично дело, јер је учињено у неотклоњивој стварној заблуди у погледу старосне доби оштећене Д.М. у време када је с њом ступио у полне односе и био у заједници живота, али овакве тврдње у жалби Вишег јавног тужиоца не доводе у питање закључак првостепеног суда у погледу оцене доказа изведених у току поступка, нити доводе у питање чињенично стање које је утврђено током првостепеног поступка.
Ово, пре свега, што се у жалби Вишег јавног тужиоца даје сопствена оцена изведених доказа – супротно оцени од стране првостепеног суда, а без навођења чињенице или околности које првостепени суд није ценио.
Супротно наводима жалбе Вишег јавног тужиоца чињенично стање је првостепеном пресудом правилно и потпуно утврђено, а из тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је извео правилан закључак о поступању окривљеног Б.Ђ. у неотклоњивој стварној заблуди.
Првостепени суд је у образложењу побијане пресуде сходно својој обавези из члана 428. став 8. и 9. у вези са чланом 423. ЗКП, на странама 15 до 19 образложења првостепене пресуде, изнео детаљну садржину одбране окривљеног, свих изведених доказа, одређено и потпуно навео које чињенице и из којих разлога је узео као доказане или недоказане, дао детаљну оцену свих изведених доказа, посебно ценио одбрану окривљеног и дао разлоге из којих прихвата одбрану окривљеног као истиниту, које разлоге и Апелациони суд у свему прихвата.
Правилном оценом одбране окривљеног и свих доказа проведених током поступка, како појединачно, тако и у међусобној вези, као и у вези са одбраном окривљеног Б.Ђ. првостепени суд је несумњиво утврдио да је окривљени са малолетном Д.М., која није имала навршених 14 година живота, у временском периоду од почетка фебруара 2011. године па до 20.06.2011. године, био у емотивној вези, са истом одржавао вагиналне полне односе, што је за последицу имало трудноћу оштећене, која је утврђена при лекарском прегледу 25.06.2011. године, и да код окривљеног у критичном временском периоду није постојала свест о томе да оштећена Д.М. нема навршених 14 година живота, већ је држао до тога да малолетна има бар 15 година, те да је био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу старосне доби оштећене, те да је дело учинио у неотклоњивој стварној заблуди која искључује кривицу окривљеног, а тиме и кривично дело у смислу члана 28. став 1. и 2. КЗ.
Одбрана окривљеног је доследна у целокупном току кривичног поступка, у погледу старосне доби оштећене-да иста има више од 14 година живота, јер му је било познато да се оштећена уз сагласност њене мајке већ два пута „удавала“ пре критичног догађаја, те да с обзиром на њену физичку развијеност није ни сумњао да нема навршених 14 година живота и да је држао до тога да има око 15 година.
Оно што је учврстило убеђење суда да изведени докази не указују на чињенично стање из диспозитива под тачком 1. оптужнице, јесу свакако искази оштећене – малолетне Д.М., сведока С.М. и извештаја Центра за социјални рад „Солидарност“ из Крагујевца од 06.04.2012. године. Из исказа оштећене – малолетне Д.М. произилази да се иста два пута удавала пре него што је ступила у интимне односе са окривљеним Б.Ђ., да је у полне вагиналне односе са окривљеним ступила пошто се у њега заљубила, те да окривљени није знао да она нема навршених 14 година живота и да је то сазнао тек када је прегледом утврђена њена трудноћа и да се након сазнања колико година има, због тога био уплашио.
Такође, сведок С.М. – мајка оштећене малолетне, у свом исказу тврди да се малолетна у два наврата „удавала“ те да се она томе није противила, а да се вези између малолетне и окривљеног противила из разлога што она живи у ванбрачној заједници са оцем окривљеног и то у истој кући.
Из извештаја Центра за социјални рад „Солидарност“ у Крагујевцу од 06.04.2012. године, произилази да је решењем тог органа број 57230-5962/10 од 11.10.2010. године утврђено да је малолетна Д.М. рођена 20.06.1997. године и да је тек на основу овог решења уписана у матичне књиге рођених.
Оценом напред наведених доказа, правилно је првостепени суд извео закључак да окривљени Б.Ђ. није знао да малолетна Д.М. нема навршених 14 година живота, те да је с обзиром на чињенице које су му биле познате био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу старосне доби оштећене.
Стога се, по оцени Апелационог суда, жалбом Вишег јавног тужиоца неосновано тврди супротно и истиче да су окривљеном, имајући у виду његову старосну доб (у време критичног догађаја имао 25 година живота) и животно искуство, јер је претходно био ожењен и има дете, те да је познавао оштећену, јер су живели у истој кући- заједници, будући да је отац окривљеног живео у ванбрачној заједници са мајком оштећене, морале бити познате чињенице о личним приликама оштећене.
Неосновано се жалбом Вишег јавног тужиоца указује да првостепени суд у образложењу побијане пресуде није навео ниједан ваљан разлог о питању да ли је окривљени био дужан и да ли је могао да избегне заблуду у погледу стварне околности – узраста оштећене, која околност представља законско обележје предметног кривичног дела, а што се мора утврђивати у сваком конкретном случају. Ово, пре свега, по оцени Апелационог суда, што је првостепени суд чињенице везане за знање и свест окривљеног у вези старосне доби оштећене расветлио у довољној мери и о томе у образложењу побијане пресуде дао довољно јасних и непротивречних разлога. По налажењу Апелационог суда, кривично дело обљуба са дететом из члана 180. КЗ се врши са умишљајем, па неотклоњива и отклоњива стварна заблуда (члан 28. став 1. и 2. КЗ) искључују кривицу. По оцени Апелационог суда, за постојање кривичног дела у питању није довољно да је учинилац могао на одређени начин да сазна старосну доб пасивног субјекта, нити је окривљени био дужан у конкретном случају, с обзиром на све околности напред наведене, да пре ступања у добровољне сексуалне односе са оштећеном утврђује њене године старости.
По оцени Апелационог суда, како се кривично дело из члана 180. КЗ може извршити само са умишљајем, без значаја је да ли је дело извршено у отклоњивој или пак неотклоњивој стварној заблуди, јер и једна и друга заблуда искључују умишљај.
Апелациони суд налази да чињеница да је окривљени дана 25.06.2011. године сазнао да је оштећена тек 20.06.2011. године навршила 14 година живота и да у критичном временском периоду од фебруара 2011. године па до 20.06. исте године, није имала навршених 14 година живота, је без утицаја на закључак првостепеног суда да је окривљени у време вршења обљубе над малолетном био у неотклоњивој стварној заблуди, која чињеница искључује његову кривицу у односу на кривично дело обљуба са дететом из члана 180. КЗ, па се на сазнању о старосној доби оштећене након навршених 14 година живота и довођењу те чињенице у везу да окривљени није био у неотклоњивој стварној заблуди, неосновано инсистира у жалби Вишег јавног тужиоца.
Првостепени суд је несумњиво утврдио да је окривљени Б.Ђ. у временском периоду од 20.06.2011. године па до 06.10.2011. године, као пунолетно лице, живео у заједници са малолетном оштећеном Д.М.. Међутим, по оцени овог суда, правилан је закључак првостепеног суда када налази да је окривљени био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу стварних обележја кривичног дела ванбрачна заједница са малолетником из члана 190. став 1. КЗ, те је правилном применом члана 423. тачка 1. ЗКП, нашао да дело окривљеног није кривично дело, те га ослободио од оптужбе.
Оценом одбране окривљеног и доказа изведених на главном претресу у поступку пред првостепеним судом, правилно је првостепени суд утврдио да се ради о популацији која према својим обичајима рано ступа у полне односе и заједницу живота, те имајући у виду ранији живот малолетне (да се два пута „удавала“), да оштећена није желела да прекине трудноћу, те да су постојале индиције да би престанак заједнице живота са окривљеним код ње могао да доведе до непредвидивог понашања, па и суицида, као и чињеницу да су окривљени и оштећена иначе и пре тога живели у истој кући задње две године и добровољно ступали у полне односе и да су наставили да живе у истој кући, да ступају у сексуалне односе добровољно, што и није забрањено у времену када је оштећена навршила већ 14 година живота, то је правилан закључак првостепеног суда да окривљени, с обзиром на све наведене околности и чињенице, као и његов интелектуални фонд знања, информисаност и едукативну запуштеност, није био свестан стварних обележја кривичног дела ванбрачна заједница са малолетником.
Првостепени суд је на страни 20 образложења побијане пресуде за своје чињеничне и правне закључке у погледу тога да је окривљени Б.Ђ. био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу стварних обележја кривичног дела ванбрачна заједница са малолетником дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.
Следствено томе, Апелациони суд налази да су супротни наводи жалбе Вишег јавног тужиоца неосновани и истима се не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно применио кривични закон када је закључио да је окривљени Б.Ђ. био у неотклоњивој стварној заблуди, те да његово дело није кривично дело, те је правилна одлука првостепеног суда донета у смислу члана 423. тачка 1. ЗКП у вези са чланом 28. став 1. и 2. КЗ.
Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457. ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Записничар Председник већа-судија
Весна Митревска, с.р. Љубинко Ћетеновић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Весна Алексић