Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-20 Кривична дела против привреде » - остало » КЖ 1 5340-13 неуплаћивање пореза по добитку
КЖ 1 5340-13 неуплаћивање пореза по добитку
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Кж1 бр. 5340/13
27.01.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Милунке Цветковић, председника већа, Весне Димитријевић и Есада Вељовића, чланова већа, са записничарем Данијелом Јаковљевић, у кривичном предмету окривљенe Ј.В.Д. из Ј., због кривичног дела неуплаћивање пореза по одбитку из члана 229а став 3. у вези става 1. Кривичног законика, одлучујући о жалби Основног јавног тужиоца у Јагодини, изјављеној против пресуде Основног суда у Јагодини К.бр.722/12 од 24.05.2013. године, у седници већа одржаној дана 27.01.2014. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба Основног јавног тужиоца у Јагодини, а пресуда Основног суда у Јагодини К.бр.722/12 од 24.05.2013. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Против наведене пресуде благовремено је изјавио жалбу Основни јавни тужилац у Јагодини, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.
Бранилац окривљене, адвокат Н.С. из Б., поднео је одговор на жалбу Основног јавног тужиоца у Јагодини, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу одбије жалбу као неосновану и потврди првостепену пресуду.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу поднеском КТЖ. 4889/13 од 26.11.2013. године предложио је да Апелациони суд у Крагујевцу, као стварно и месно надлежан, усвајањем жалбе Основног јавног тужиоца у Јагодини укине побијану пресуду и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење.
Апелациони суд у Крагујевцу одржао је седницу већа, у смислу одредаба члана 447. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.–ЗКП), који се примењује од 01.10.2013. године, у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, одговора на жалбу и предлога Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу нашао да је жалба Основног јавног тужиоца у Јагодини неоснована.
Првостепена пресуда није захваћена битном повредом кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11. и став 2. тачка 2. ЗКП, на коју се неосновано указује жалбом јавног тужиоца, јер је, супротно жалбеним наводима, изрека побијане пресуде разумљива и у пресуди су наведени јасни и непротивречни разлози о чињеницама које су предмет доказивања.
Жалбом јавног тужиоца се у суштини првостепена пресуда побија због погрешно утврђеног чињеничног стања, па се наводи да је уговором број 3739 од 28.04.2005. године, који је закључен између АД „Ј.п.“ Ј. и „П.п.“ ДОО Ј., предвиђено да АД „Ј.п.“ сва плаћања обавеза и наплате потраживања по основу редовног пословања обавља преко текућих рачуна зависног предузећа „П.п.“ ДОО, на којим рачунима је у периоду од 01.03.2010. године до 15.03.2011. године остварен прилив по основу пословања АД „Ј.п.“ у износу од 1.503.875.276,00 динара, од ког износа је окривљена била у могућности да изврши уплату обрачунатих пореза и доприноса на исплаћене зараде, па је погрешан закључак првостепеног суда да није доказано да је код окривљене постојала намера да не плати порез по одбитку, посебно што је у наведеном периоду вршена исплата зарада запосленима, тако да је окривљена била у могућности да изврши и уплату обрачунатих пореза и доприноса на исплаћене зараде. Даље се у жалби наводи да се у конкретном случају не ради о правноснажно пресуђеној ствари, без обзира што је окривљена оглашена кривом у прекршајном поступку зато што није обрачунала и уплатила порез на зараде у периоду од 22.02.2010. године до 08.12.2010. године, јер су, иако се ради о истом догађају, у прекршајном и кривичном поступку рокови у којима се може утврђивати одговорност и заштитни објекат различити.
Овакви жалбени наводи су неосновани. Наиме, чланом 20. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 45/2005) прописао је да су у поступку реструктурирања субјекта приватизације, јавно предузеће, пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички фонд за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (државни повериоци), дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала или имовине субјекта приватизације. Одредбом члана 20-а наведеног закона је прописано да је државни поверилац дужан да писмено пријави своје потраживање у року од 15 дана од дана објављивања одлуке о реструктурирању у дневном листу, а одредбом члана 20-г је предвиђено да државни поверилац намирује своје доспело, а неизмирено потраживање из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације у висини сразмерно његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта. Према томе, уколико се порески платац налази у поступку реструктурирања и приватизације одговорно лице неће одговарати за кривично дело неуплаћивање пореза по одбитку из члана 229а КЗ, с обзиром да је државни поверилац дужан да отпусти дуг према субјекту приватизације у целини.
Како је одлуком Агенције за приватизацију Републике Србије на дан 30.03.2010. године покренуто реструктурирање субјекта приватизације Акционарског друштва „Ј.п.“ Ј. и његовог зависног друштва ДОО „П.П.“ Јагодина, то је окривљена основано очекивала да ће се питање регулисања обавеза на име пореза за наведени период решити у складу са наведеним одредбама Закона о изменама и допуна Закона о приватизацији, па је првостепени суд правилно утврдио да није доказана намера окривљене, као директора АД „Ј.п.“, да неуплаћивањем на прописани уплатни рачун јавних прихода износа који је обрачунат на име пореза по одбитку не плати порез за период од 30.03.2010. године до 15.03.2011. године, зашта је првостепени суд дао довољне и јасне разлоге које је у свему прихватио и Апелациони суд.
Taкође, неосновано се у жалби јавног тужиоца указује да је окривљена била дужна да у периоду од 15.03.2010. године до 15.03.2011. године уплати доприносе за обавезно социјално осигурање на исплаћене зараде запослених. Наиме, кривично дело неуплаћивање пореза по одбитку из члана 229а став 3. у вези става 1. КЗ прописано је Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 72/09), који се примењује 11.09.2009. године. Према овом закону радња извршења наведеног кривичног дела је неуплаћивање на прописани уплатни рачун јавних прихода износа који је обрачунат на име пореза по одбитку, из чега произилази да се под радњом извршења овог кривичног дела, које је прописано овим законом, не може подвести неуплаћивање доприноса за обавезно социјално осигурање по одбитку. Неуплаћивање износа који је обрачунат на име доприноса за обавезно социјално осигурање по одбитку или других прописаних дажбина, као радња извршења овог кривичног дела, поред неуплаћивања износа који је обрачунат на име пореза по одбитку, прописано је одредбом члана 20. Закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 121/12), која одредба се примењује од 01.01.2013. године. Према томе, оба наведена Закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку прописује да се ово кривично дело врши неуплаћивањем износа који је обрачунат на име пореза по одбитку, а да се неуплаћивањем доприноса за обавезно социјално осигурање по одбитку врши кривично дело које је прописано само Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121/12), који није важио у периоду за који је окривљена оптужена. Стога за спорни периоду у радњама окривљене нема елемената овог кривичног дела у односу на неуплаћене доприносе за обавезно социјално осигурање по одбитку, па је првостепени суд правилно нашао да неуплаћивање доприноса за обавезно социјално осигурање не може бити предмет овог кривичног дела, већ само неуплаћивање пореза на зараду.
Оптужницом Основног јавног тужилаштва у Јагодини Кт.бр.767/11 од 04.10.2012. године окривљеној је стављено на терет да је извршила кривично дело неуплаћивање пореза по одбитку из члана 229а став 3. у вези става 1. КЗ зато што је у периоду од 15.03.2010. године до 15.03.2011. године, у својству одговорног лица у правном лицу-пореском платцу, директора АД „Ј.п.“, у намери да не плати порез, није уплатила на прописани уплатни рачун јавних прихода износ који је обрачунат на име пореза по одбитку, а тај износ прелази 7.500.000,00 динара, на тај начин што на одговарајућим рачунима главне књиге евидентиране обавезе по основу пореза на зараде запослених у укупном износу од 12.173.578,00 динара и доприноса за обавезно социјално осигурање у укупном износу од 42.711.750,00 динара, од чега на име доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у износу од 26.247.454,00 динара, доприноса за здравствено осигурање у износу 14.674.710,00 динара и доприноса за случај незапослености у износу од 1.789.586,00 динара, није уплатила на одговарајуће рачуне јавних прихода поступивши супротно члану 99. и 101. Закона о порезу на доходак грађана и члану 51. став 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање оштетивши буџет Републике Србије за укупан износ од 54.885.328,00 динара, а била је свесна свог дела, хтела његово извршење и наступање забрањене последице.
Из списа предмета утврђује се да су правноснажним пресудама Прекршајног суда у Јагодини Пр.бр.1585/11 од 19.07.2011. године и Пр.бр.10619/10 од 10.04.2012. године окривљени „Ј.п.“ АД у реструктурирању и Ј. В.Д. оглашени кривим, и то пресудом Пр.бр.10619/10 од 10.04.2012. године зато што за период од 22.02.2010. године до 07.09.2010. године нису обрачунали и уплатили доприносе за обавезно социјално осигурање у прописаном року у укупном износу од 16.652.497,00 динара, чиме су учинили прекршај из члана 72. став 1. и 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, и зато што за исти период нису обрачунали и уплатили порез на зараду у прописаном року у износу од 4.933.374,00 динара и порез на друге приходе у износу од 91.319,00 динара, чиме су учинили прекршај из члана 166. став 1. тачка 1. и став 3. Закона о порезу на доходак грађана, за које прекршаје је окривљена осуђена на новчане казне у износима од по 5.000,00 динара, а затим јој изречена јединствена новчана казна у износу од 10.000,00 динара, и пресудом Пр.бр.1585/11 од 19.07.2011. године зато што за период од 16.08.2010. године до 08.12.2010. године нису обрачунали и уплатили доприносе за обавезно социјално осигурање у прописаном року у укупном износу од 12.090.766,00 динара, чиме су учинили прекршај из члана 51. став 3. у вези члана 72. став 1. и став 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, и што за исти период нису обрачунали и уплатили порез на зараде у прописаном року у износу од 3.419.538,00 динара, чиме су учинили прекршај из члана 101а у вези члана 166. став 1. тачка 1. и став 3. Закона о порезу на доходак грађана, за које прекршаје је окривљена осуђена на новчане казне у износима од по 5.000,00 динара, а затим јој изречена јединствена новчана казна у износу од 10.000,00 динара.
Из изнетог произилази да чињенични опис прекршаја из правноснажно окончаних прекршајних поступака у предметима Прекршајног суда у Јагодини Пр.бр.1585/11 од 19.07.2011. године и Пр.бр.10619/10 од 10.04.2012. године у битном одговора чињеничном опису кривичног дела који се наводи у оптужници Основног јавног тужилаштва у Јагодини Кт.бр. 567/11 од 04.10.2012. године, по којој се окривљеној суди у овом кривичном поступку, па с обзиром да се чињенични опис прекршаја из наведених решења Прекршајног суда у Јагодини односи на исту окривљену, за исте радње и за исти временски период од 15.03.2010. године до 08.12.2010. године, то је првостепени суд правилно нашао да се за наведени период ради о пресуђеној ствари.
Сходно наведеном, правилно се првостепени суд позвао на одредбе члана 6. став 1. Законика о кривичном поступку, који се примењивао до 30.09.2013. године, и члана 34. став 4. Устава Републике Србије (УРС), наводећи да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен.
Наиме, правилно је првостепени суд имао у виду основне принципе нашег правног система који забрањују поновно суђење у истој ствари, с обзиром да према одредби члана 34. став 4. УРС нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, којим забранама подлеже и вођење поступка за неко друго кажњиво дело. У конкретном случају ради се о томе да је за радње за које се окривљена терети у кривичном поступку, против окривљене вођен прекршајни поступак, које радње је јавни тужилац у кривичном поступку друкчије правно оценио и навео да су се у њима стекла обележја кривичног дела неуплаћивање пореза по одбитку из члана 229а став 3. у вези става 1. КЗ.
Апелациони суд у Крагујевцу указује да је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, која је донета 04.11.1950. године, са Протоколом број 7, који је донет 22.11.1984. године, које је наша држава ратификовала уз извесне резерве које се не односе на поменути Протокол број 7, сходно члану 16. став 2. УРС, саставни део правног поретка Републике Србије, те се има примењивати непосредно.
Прекршајни поступак и сада овај кривични поступак односе се на потпуно исти животни догађај, на исту окривљену, на исте кажњиве радње, на исто оштећено лице, при чему је прекршајни поступак вођен, а кривични поступак се води у оквиру исте државе, само пред другим држаним органима, тако да се окривљеном за исте радње поново суди.
Супротно овим жалбеним наводима, Апелациони суд налази да је првостепени суд на основу законито спроведеног кривичног поступка и правилне анализе и оцене изведених доказа, правилно извео закључак да се у конкретном случају за радње које су стављене на терет окривљеног за период од 15.03.2010. године до 08.12.2010. године, ради о пресуђеној ствари, о чему је у образложењу побијане пресуде дао довољне, јасне и непротивречне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.
Код таквог стања ствари Апелациони суд није могао да прихвати жалбене наводе којима се указују на повреду кривичног закона.
С обзиром, да у периоду од 30.03.2010. године до 15.03.2011. године због реструктурирања и приватизације АД „Ј.п.“ није била у обавези да плаћа државним повериоцима порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање, што је основ за доношење пресуде којом се окривљена ослобађа оптужбе због тога што није доказано да је извршила кривично дело да у спорном периоду уплата доприноса за обавезно социјално осигурање није била битно обележје кривичног дела, што би значило да би првостепени суд требало да у односу на тај део оптужбе донесе пресуду којом се окривљена ослобађа, из разлога што је окривљена оптужена за дело које није кривично дело, које је окривљеној стављено на терет и да првостепени суд за период од 15.03.2010. године до 08.12.2010. године утврдио да се ради о пресуђеној ствари, због чега би првостепени суд био у обавези да за тај део оптужења донесе пресуду којом се оптужба одбија, то је првостепени суд правилно окривљену ослободио од оптужбе из разлога што није доказано да је иста извршила кривично дело, имајући у виду да је у претежном периоду који се окривљеној ставља на терет (30.03.2010. године – 15.03.2011. године), није доказано да је окривљена поступала у намери да не плати порез по одбитку.
Изнети закључци првостепеног суда и разлози које је о томе дао у побијаној пресуди су за Апелациони суд у свему прихватљиви, а како се жалбом јавног тужиоца не указује на нове чињенице и околности које би довеле у сумњу правилност одлуке првостепеног суда, то је иста оцењена као неоснована.
Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457. Законика о кривичном поступку, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Записничар Председник већа-судија
Данијела Јаковљевић Милунка Цветковић