Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-16 Кривична дела против полне слободе » - остало » Кж 1 5673.12 недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. КЗ
Кж 1 5673.12 недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. КЗ
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: КЖ.1-5673/12
Дана: 17.12.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Катарине Бошковић и Милоша Павловића, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног Р.Р., због кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. Кривичног законика, одлучујући о жалби окривљеног, изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу 1К.бр.359/2010 од 07.09.2012. године, у седници већа одржаној у смислу члана 375. Законика о кривичном поступку, дана 17.12.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
Делимичним уважавањем жалбе окривљеног Р.Р., само у погледу одлуке о казни, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 1К.бр.359/2010 од 07.09.2012. године, тако што Апелациони суд окривљеног Р.Р., због извршеног кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. Кривичног законика, за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 3 (три) месеца, док се у преосталом делу одбија као неоснована жалба окривљеног, а првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Основни суд у Крушевцу, побијаном пресудом, окривљеног Р.Р., огласио је кривим за кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179 став 1. Кривичног законика (КЗ), извршено у време, на месту и начин ближе описан у изреци те пресуде и за то извршено кривично дело га осудио на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци. Истом пресудом обавезан је окривљени да плати у корист буџетских средстава суда на име трошкова кривичног поступка износ од 24.330,00 динара и на име паушала новчани износ од 3.000,00 динара, све у року од 15 дана по правноснажности пресуде под претњом извршења, док су оштећени ради остваривања имовинскоправног захтева упућени на парницу.
Против напред цитиране пресуде благовремено је жалбу изјавио окривљени Р.Р., због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд уважавањем жалбе преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе или евентуално да изрекне условну осуду.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу у поднеску Ктж-5186/12 од 13.12.2012. године, ставио је предлог да се одбије као неоснована жалба окривљеног Р.Р., а првостепена пресуда потврди.
Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 375. Законика о кривичном поступку (ЗКП), у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао по службеној дужности у смислу члана 380. ЗКП, па је по оцени навода у жалби и мишљења Апелационог јавног тужиоца датог у напред цитираном поднеску, нашао:
-да је жалба окривљеног Р.Р. делимично основана, само у погледу одлуке о казни и да првостепену пресуду у том делу треба преиначити.
Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона, а на које повреде Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности у смислу одредбе члана 380. став 1. тачка 1. и 2. ЗКП.
Првостепена пресуда не садржи битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11. ЗКП, на које се у жалби окривљеног Р.Р., указује, а која се огледа у томе што побијана пресуда нема разлога о одлучним чињеницама, а дати су нејасни и међусобно противречни разлози, као и да је садржина изведених доказа противречна стању у списима.
Апелациони суд налази, а супротно наводима у жалби, да је првостепена пресуда јасна и разумљива, иста садржи разлоге о одлучним чињеницама из којих се поуздано закључује како је окривљени Р.Р. извршио кривично дело у питању и које је све радње предузео ради извршења истог, док се из разлога пресуде види који докази потврђују одлучне чињенице о извршењу кривичног дела и како је првостепени суд ценио изведене доказе, а што је све у складу са садржином доказа на којима се заснивају утврђења првостепеног суда, па се предњи наводи у жалби окривљеног, којим се указује да првостепена пресуда садржи битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11. ЗКП, показују као неосновани.
У првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 368. став 2. ЗКП на коју се жалбом окривљеног указује, а која се огледа у томе што при доношењу побијане пресуде нису примењене одредбе Законика о кривичном поступку за ову врсту пресуде, при чему се не наводи које су то одредбе Законика о кривичном поступку повређене, тако да Апелациони суд, овакве жалбене наводе окривљеног сматра неоснованим.
Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и с тим у вези указујући на повреду кривичног закона, жалбом окривљеног оспорава се правилност чињеничних закључака првостепеног суда у погледу битних чињеница за постојање кривичног дела и кривице окривљеног. С тим у вези жалбом истиче да првостепени суд није на поуздан начин утврдио на страни окривљеног извршење кривичног дела у питању, будући да сведок очевидац Ј.М. не потврђује одлучне чињенице, а да сведоци М.Ч. и Р.Ч., нису очевици догађаја, а њихови искази су у вези посредних сазнања о критичном догађају међусобно противуречни, као и са исказом сведока Ј.М., па је оптужба остала само на нивоу сумње.
По оцени Апелационог суда, изнетим жалбеним наводима не доводи се у сумњу правилност закључака првостепеног суда да је окривљени Р.Р. критичном приликом извршио кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. КЗ, а на начин и под околностима ближе описаним у изреци побијане пресуде, будући да је првостепени суд правилном и свеобухватном оценом свих изведених доказа појединачно и у међусобној вези, као и са одбраном окривљеног потпуно и правилно утврдио чињенично стање.
Наиме, првостепени суд је дао јасне и потпуне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд, о томе због чега није прихватио одбрану окривљеног да критичном приликом није оштећену руком хватао за десну дојку већ да је само одгурнуо руку оштећене коју је наводно пружила према њему и да је то учинио из разлога што је претпоставио да му на тај начин тражи цигарету, пошто је оштећена нема.
Апелациони суд налази да су неосновани жалбени наводи окривљеног којима се указује да у првостепеном поступку није разјашњено нити утврђено да је окривљени критичном приликом оштећену хватао руком за дојку у циљу задовољења полног нагона, будући да је у првостепеном поступку испитивањем сведока Ј.М. несумњиво утврђено да је окривљени пришао оштећеној док је седела на клупи у дворишту своје куће и са леђа се телом нагнуо према оштећеној, а из лекарског уверења и налаза и мишљења вештака медицинске струке несумњиво произилази да је оштећена у пределу десне дојке имала модрицу.
По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд оценом исказа сведока Ј.М., појединачно и у вези са одбраном окривљеног, и другим изведеним доказима извео чињенични закључак да је окривљени критичном приликом оштећеној, која је особа заосталог душевног развоја, пришао с леђа док је седела на клупи, нагнуо се над њу и руком је ухватио у пределу десне дојке и стискао прстима.
Правилан је закључак првостепеног суда да је окривљени кривично дело извршио са директним умишљајем јер је поступајући на описан начин био свестан својих радњи као и узрочне везе између ових радњи и забрањене последице, при чему је хтео да хватањем оштећене знајући да је особа заосталог душевног развоја, у пределу дојке задовољи свој полни нагон, за коју своју оцену је у образложењу пресуде дао јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд.
Према томе, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио све одлучне чињенице како оне које чине објективна обележја кривичног дела у питању, тако и чињенице и околности које се тичу кривице окривљеног према учињеном делу и по истом у пресуди дао јасне, аргументоване и исцрпне разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.
На тако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног Р.Р. стичу сва законска обележја кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. КЗ.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалбе окривљеног, Апелациони суд налази да је жалба у овом делу основана.
Наиме, приликом одмеравања казне окривљеном првостепени суд је у смислу члана 54. КЗ, правилно на страни окривљеног као олакшавајуће околности ценио његову ранију неосуђиваност, али је по налажењу Апелационог суда неоправдано околностима да окривљени у току поступка није изразио кајање због учињеног дела, да се није извинио оштећеној и њеним родитељима, придао значај отежавајућих околности јер оне то и нису, што је довело до одмеравања неоправдано строге казне по висини, због чега је уважена жалба окривљеног и преиначена првостепена пресуда у делу одлуке о казни, па је Апелациони суд окривљеног Р.Р. због кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 179. став 1. КЗ, за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, осудио на казну затвора у трајању од 3 (три) месеца. По налажењу Апелационог суда, казна затвора у трајању од три месеца адекватна је тежини учињеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и с обзиром на околности и побуде из којих је кривично дело извршено, изречена казна затвора у наведеном трајању је довољна и нужна како за остварење опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2. КЗ) тако и посебне сврхе кажњавања прописане чланом 42. КЗ с обзиром да се у конкретном случају новчаном казном као прворазредном не би могла остварити сврха кривичних санкција.
Из изнетих разлога, а на основу одредби чланова 388. и 391. став 1. ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Записничар, Председник већа – судија,
Весна Митревска Љубинко Ћетеновић