Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-31 Кривична дела против службене дужности » - остало » Кж 1 1626.11 Кривично дело - навођење на оверавање неистинитог садржаја из чл. 358 ст. 1 Кривичног законика
Кж 1 1626.11 Кривично дело - навођење на оверавање неистинитог садржаја из чл. 358 ст. 1 Кривичног законика
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:КЖ-1-1626/11
Дана: 10.05.2011.године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирољуба Томића, председника већа, Александра Блануше и Злате Несторовић, чланова већа, са записничарем Миланком Милкић, у кривичном предмету окр. Љ.К. из Ђ., због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја из чл. 358 ст. 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби Основног јавног тужиоца у Крушевцу, изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу 5К-1439/10 од 24.01.2011. године, у седници већа одржаној дана 10.05.2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УВАЖАВАЊЕМ жалбе Основног јавног тужиоца у Крушевцу, а поводом ове жалбе и по службеној дужности, УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 5К-1439/10 од 24.01.2011. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом Основног суда у Крушевцу окр. Љ.К. из Ђ., применом одредбе чл. 355 тач. 2 Законика о кривичном поступку (ЗКП), ослобођена је од оптужбе, да је учинила кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја из чл. 358 ст. 1 Кривичног законика (КЗ).
Истом пресудом, одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда, те да се окривљеној на име трошкова поступка исплати износ од 30.000,00 динара, у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
Против ове пресуде жалбу је изјавио Основни јавни тужилац у Крушевцу, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да уважавањем ове жалбе другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Одговора на жалбу није било.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, поднеском КТЖ-1550/11 од 27.04.2011. године, предложио је да уважавањем наведене жалбе другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, одржао је седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе овог кривичног предмета, заједно са побијаном пресудом и изјављеном жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, те предлога Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, нашао:
Првостепена пресуда захваћена је битним повредама одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тач. 11 ЗКП, на које повреде поступка другостепени суд пази по службеној дужности, у смислу одредбе чл. 380 ст. 1 тач. 1 ЗКП, а на шта се основано указује жалбом Основног јавног тужиоца у Крушевцу, а што је поновљено и у предлогу Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, сходно чему је првостепена пресуда морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, у смислу одредбе чл. 389 ст. 1 ЗКП.
Наведене битне повреде одредаба кривичног поступка састоје се у нејасним разлозима о одлучним чињеницама или пак противречности разлога који су о овим чињеницама дати у образложењу побијане пресуде.
Првостепени суд у образложењу побијане пресуде, на страни трећој образложења, наводи да је суд ценио одбрану окривљене као истиниту и то да окривљена није знала да оно што чини представља кривично дело, будући да је у питању старија жена, сељанка, неука, те да је 34 године неговала непокретног мужа, да је цео век везана за кућу и земљу, да је ниског образовања, да је годинама у лошим односима са кћеркама, након чега се изводи закључак да по „њеном људском и животном схватању је сматрала да јој заоставштина припада“. Такође, првостепени суд наводи и да код окривљене није постојала „свест за довођење у заблуду суда, ни намера да издејствује да суд у записнику о расправљању заоставштине овери нешто што је неистинито“, те да код ње није постојала ни свест да тиме што не пријављује остале наследнике чини кривично дело. Након тога, првостепени суд изводи и коначан закључак да код окривљене није постојао умишљај за вршење предметног кривичног дела, те да је њу суд „без обзира на њену одбрану и став њеног браниоца“ ослободио од оптужбе применом одредбе чл. 355 тач. 2 ЗКП.
Овакви разлози су нејасни и противречни, с тим што постоји и противречност овако датих разлога са стањем у списима првостепеног суда и то пре свега када је реч о записнику о испитивању окривљене од 29.05.2009. године, где се окривљена дословце изјаснила: „са старијом кћерком Ж.Д. из Д. ја не говорим већ 15 година… млађа кћерка која живи у Крушевцу понекад дође, али ме не гледа ни она… захтев за расправљање заоставштине ја сам својеручно потписала… након тога сам, као наследница, давала и наследничку изјаву у Општинском суду у Крушевцу и у тој наследничкој изјави ја нисам помињала да С. и ја из брака имамо и две кћерке, сматрам да сам ја сада најстарија од њих и оно што је С. имао ја треба да наследим, а после мене оне нека наслеђују како знају“. Затим је изјавила и: „донето је решење о расправљању заоставштине где сам ја оглашена једином наследницом, након тога, ја сам сачинила и оверила уговор о поклону са Ђ.Ж. из В. Ш. који има њиву која се граничи са плацом који је некада био наш кућни плац и ја сам њему без икакве накнаде поклонила непокретности из овог уговора о поклону из разлога што сматрам да ће он мене да погледа ако ми нешто затреба, јер ме моја деца не гледају“. Објаснила је и да са овим лицем није сачињавала уговор о доживотном издржавању, јер јој је неко рекао да је „најбоље да сачини уговор о поклону“.
Окривљена је потом саслушана и на главном претресу дана 24.01.2011. године, када је поновила одбрану из претходног поступка додавши: „нисам хтела да кажем име кћерке Ж.Д., јер са њом годинама нисам у добрим односима“. Додала је и: „пре него што је ово решење о С. заоставштини суд донео, ја сам од овог сведока што сте га данас звали Ж., узела паре на зајам да се лечим, нисам имала да му вратим… пошто сам постала наследник С., ја сам ову земљу Ж. судски превела“.
На истом главном претресу испитан је у својству сведока Ж.Ђ., који се изјаснио да је након смрти супруга окривљене купио од ње парцелу у површини од око 20 ари, а ову купопродају су приказали као поклон да не би окривљена тражила од суседа сагласност с обзиром на право прече куповине.
На истом главном претресу приликом давања завршних речи, а након што је бранилац окривљене изјавио: „евидентно је да је моја брањеница извршила кривично дело које јој се оптужним предлогом ОЈТ ставља на терет“ окривљена је казала: „све ћу да дам под хипотеку, имовину и одох у дом, а госпође кћерке нека траже имовину или од мог оца или од њиховог“.
Код таквог стања ствари основано се жалбом заступника јавне тужбе указује да је неприхватљив закључак првостепеног суда да код окривљене као „старије жене, сељанке, неуке…“ није постојала свест да чини предметно кривично дело и то да изјавом да она и покојни супруг нису имали деце, доводи у заблуду суд као надлежни орган да у оставинском поступку на предметном записнику који садржи њену изјаву, овери тако неистиниту изјаву која је касније служила као доказ у даљем току поступка, а на основу које изјаве је и донето оставинско решење да је окривљена једини наследник свог покојног мужа, а при чему овај суд, као другостепени, указује и на елементе кривице из чл. 22 КЗ и то на онај елемент који се састоји о свести да је дело забрањено, па се сходно законској формулацији кривице из чл. 22 ст. 1 КЗ не захтева свест да се предметним радњама чини кривично дело, нити да учинилац зна да својим радњама чини тачно одређено кривично дело, већ се наведеном законском одредбом тражи, поред осталог, да је учинилац био свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено, с тим што према одредби чл. 29 ст. 1 КЗ није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди, али да би овај облик заблуде постојао нужно је да учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено, с тим што се оном учиниоцу који није знао да је дело забрањено, али је то могао и био дужан да зна, казна може само ублажити, у смислу одредаба чл. 29 ст. 2 и ст. 3 КЗ.
Из наведене одбране окривљене, како у поступку истраге (у време стављања захтева за спровођење истраге за предметно кривично дело се по закону спроводио редовни поступак), тако и са главног претреса, произилази управо супротно, и то да је окривљена свесно и вољно дала нетачну изјаву у оставинском поступку, казавши да њен покојни супруг и она нису имали деце, а са разлога што са кћеркама не говори и да њене кћерке после њене смрти „нека наслеђују како знају“, те да могу да траже имовину: „или од мог оца или од њиховог“. Окривљена је била и јасна у свом изјашњењу да је одмах по доношењу оставинског решења располагала са наслеђеном имовином, а што је потврдио и наведени сведок, а при чему се окривљена јасно и разложно изјашњавала о свему па и о разлозима због чега је сачињен уговор о поклону, а не неки други облик правног посла – уговора.
Дакле, овај суд, као другостепени, у свему прихвата жалбене наводе којима се указује на напред наведене битне повреде одредаба кривичног поступка које се састоје, пре свега, у нејасним разлозима о одлучним чињеницама, али такође и оне жалбене наводе који се тичу погрешно утврђеног чињеничног стања, тј. извођења погрешних чињеничних закључака из изведених доказа.
Поред реченог, овај суд указује и да је потпуно нејасно зашто је на записнику о главном претресу наведено да по овом предмету поступа веће, чији је председник судија М.П., која „отвара заседање и објављује предмет главног претреса и састав већа“, те да присутне странке изјављују да немају примедби на „састав већа“, а у ситуацији када је главни претрес одржан по одредбама које се односе на скраћени поступак, па је по предмету поступао судија појединац, а не веће.
Овај суд указује и на неоправдано дуг временски размак од пријема оптужног акта до заказивања главног претреса, будући да је оптужница у суду примљена дана 08.07.2009. године, а главни претрес је заказан за 24.01.2011. године.
Апелациони суд, као другостепени, указује, поред тога што је жалба заступника јавне тужбе оцењена основаном, да се у овој жалби наводи и правно схватање које је за овај суд неприхватљиво и то да је првостепени суд могао „извршити правну преквалификацију, јер на основу чињеничног стања и на основу изведених доказа… окривљена је дала лажан исказ, те је учинила кривично дело давање лажног исказа из чл. 335 ст. 2 Кривичног законика“, за које дело је дакле првостепени суд могао да је огласи кривом. Ово схватање, изражено у жалби јавног тужиоца, није правилно, будући да наследник у давању наследничке изјаве и података у оставинској расправи не може извршити кривично дело давање лажног исказа, јер ово кривично дело врши онај ко приликом извођења доказа саслушањем странака у судском или управном поступку, да лажни исказ, па на том исказу буде заснована одлука донесена у том поступку, а у предметном оставинском поступку окривљена је у тој оставинској расправи саслушана као учесник у поступку, а не приликом извођења доказа саслушањем странака, тако да недостаје нужни елемент постојања предметног кривичног дела.
С обзиром на напред наведене учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, те да је чињенично стање за сада неправилно од стране првостепеног суда утврђено, то је укидање побијане пресуде и враћање предмета првостепеном суду на поновно суђење нужно, у смислу одредбе чл. 389 ст. 1 ЗКП, а првостепени суд ће отклонити недостатке у поновљеном поступку, на које му је указано овим решењем, па ће донети правилну и закониту одлуку, за коју ће дати јасне и непротивречне разлоге.
Са наведених разлога, одлучено је као у изреци овог решења.
Председник већа-судија
Мирољуб Томић,с.р.