Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-15 Кривична дела против части и угледа » - изношење личних и породичних прилика » Kж 1 3236.10 Kривично делo - изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 Кривичног законика
Kж 1 3236.10 Kривично делo - изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 Кривичног законика
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.1-3236/10
Дана: 05.11.2010. год.
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Ружице Ђурђевић и Катарине Бошковић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног Г.Г., због кривичног дела изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби браниоца окривљеног Г.Г., адвоката М.П., изјављеној против пресуде Основног суда у Ужицу К.бр.80/10 од 10.02.2010. године, у седници већа одржаној 05.11.2010. године, донео је
П Р Е С У Д У
Делимичним уважавањем жалбе браниоца окривљеног Г.Г., а и по службеној дужности ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ужицу К.бр.80/10 од 10.02.2010. године у погледу правне оцене дела и одлуке о кривичној санкцији, тако што Апелациони суд радње окривљеног Г.Г. описане у изреци првостепене пресуде, правно оцењује као кривично дело изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 Кривичног законика за које га применом одредби чланова 4 став 2, 42, 50 и 54 Кривичног законика, осуђује на новчану казну у износу од 20.000,00 (двадесетхиљада) динара, коју је дужан да плати у року од 15 дана по правноснажности пресуде, а ако не плати новчану казну у остављеном року, суд ће новчану казну заменити казном затвора, тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 (хиљаду) динара новчане казне одредити један дан казне затвора, док се у осталом делу ОДБИЈА као неоснована жалба браниоца окривљеног Г.Г. и првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Ужицу К.бр.80/10 од 10.02.2010. године окривљени Г.Г. оглашен је кривим због кривичних дела: увреда из члана 170 став 1 Кривичног законика /КЗ/ и утврђена му новчана казна у износу од 10.000,00 (десетхиљада) динара, клевета из члана 171 став 1 КЗ за које му је утврђена новчана казна у износу од 20.000,00 динара и кривичног дела изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ за које му је утврђена новчана казна у износу од 20.000,00 (двадесетхиљада) динара, па је осуђен на јединствену новчану казну у износу од 50.000,00 (педесетхиљада) динара, коју да плати у року од 30 дана по правноснажности пресуде, а ако не плати новчану казну у остављеном року, суд ће исту заменити казном затвора, тако што ће за сваких започетих 1.000,00 (хиљаду) динара новчана казне одредити један дана казне затвора.
Истом пресудом обавезан је окривљени да плати приватној тужиљи на име трошкова кривичног поступка новчани износ од 23.960,00 динара у року од 15 дана, од дана правноснажности пресуде.
Против те пресуде жалбу је благовремено изјавио бранилац окривљеног Г.Г., адвокат М.П. из У., због повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, с предлогом да Апелациони суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или преиначи у смислу жалбених навода.
Апелациони суд је одржао седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе члана 380 ЗКП, па је, по оцени жалбених навода и предлога, нашао: - да жалба браниоца окривљеног Г.Г., је делимично основана.
Првостепена пресуда и поступак који је претходио њеном доношењу, не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, на које повреде Апелациони суд као другостепени суд, поводом жалбе увек пази по службеној дужности, у смислу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 ЗКП.
Основано се жалбом браниоца окривљеног Г.Г. указује да је првостепеном пресудом повређен кривични закон на штету окривљеног. Ово стога, по налажењу Апелационог суда, што је првостепени суд инкриминисане радње окривљеног Г.Г. из једног кривичоправног догађаја правно оценио као кривично дело увреда из члана 170 став 1 КЗ, кривично дело клевета из члана 171 став 1 КЗ и кривично дело изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ, тако што је издвајао поједине инкриминисане радње и посебно их правно ценио. По налажењу Апелационог суда, кривично дело увреда из члана 170 став 1 КЗ је супсидијарног карактера у односу на друга кривична дела против части и угледа, па у истом кривичноправном догађају не могу поједине радње бити правно оцењене као кривично дело увреда ако се истовремено окривљени оглашава кривим за неко од других кривичних дела против части и угледа. Даље, по налажењу Апелационог суда, а када у истом кривичноправном догађају се изнесу неистинита тврђења која могу шкодити части и угледу неког лица, а изнесу и чињенице из личног и породичног живота тог истог лица онда радње које представљају кривично дело клевета из члана 171 став 1 КЗ су конзумиране радњама кривичног дела изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ, па у конкретном случају у радњама окривљеног Г.Г. се стичу сва законска обележја бића само кривичног дела изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ. По налажењу Апелационог суда, по начелу специјалитета, не постоји стицај између кривичног дела изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ, кривичног дела клевета из члана 171 став 1 КЗ и кривичног дела увреда из члана 170 став 1 КЗ, већ само кривично дело изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ. Како је првостепеном пресудом чињенично стање потпуно и правилно утврђено то је Апелациони суд нашао да по правилној примени закона, а на правилно утврђено чињенично стање треба правилно применити кривични законик и првостепену пресуду преиначити и радње окривљеног Г. Г. правно оценити као кривично дело изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ.
Неосновано се жалбом браниоца окривљеног Г.Г. указује да је у конкретном случају окривљени имао основаних разлога да поверује у истинитост онога што је износио, те да је првостепени суд био у обавези да утврђује те чињенице и да је имало места примени одредбе члана 172 став 4 КЗ, што је основ за ослобођење окривљеног од оптужбе. Према одредби члана 172 став 4 КЗ, по налажењу Апелационог суда доказивање основаног разлога да поверује у истинитост онога што је износио или проносио, има само окривљени који проношење или изношење чини у вршењу службене дужности, новинарског позива, одбрани неког права или заштити оправданих интереса и у том случају је прописано да се окривљени неће казнити, што би значило да би окривљеног требало ослободити од оптужбе, ако је износио истине или имао основаног разлога да поверује у истинитост онога што износи.
Имајући у виду да је окривљени за приватну тужиљу изнео чињенице у вези њеног личног и породичног живота у предлогу за повраћај у пређашње стање у парничном предмету где се спор видио по тужби сада приватне тужиље, ради стицања без основа, то по налажењу Апелационог суда окривљени није имао никаквог оправданог интереса да износи чињенице везано за лични и породични живот приватне тужиље, нити је изношењем истих поступао у одбрани неког свог права.
Стога се по налажењу Апелационог суда наводи жалбе браниоца окривљеног Г.Г. да је имало места примени одредбе члана 172 став 4 КЗ, показују као неосновани.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалбе браниоца окривљеног Г.Г., Апелациони суд налази да је жалба основана.
Правилно је првостепени суд утврдио и оценио у смислу одредбе члана 54 КЗ, све околности које су од утицаја на избор врсте и висине казне, а како је првостепена пресуда преиначена у погледу правне оцене дела и Апелациони суд нашао да се у радњама окривљеног стичу само обележја кривичног дела изношење личних и породичних прилика из члана 172 став 1 КЗ, то је уважавањем жалбе браниоца окривљеног првостепену пресуду преиначио и у погледу одлуке о казни задржавајући као правилно утврђену првостепеном пресудом новчану казну у износу од 20.000,00 динара, па је окривљеног осудио на новчану казну у износу од 20.000,00 динара, имајући у виду да је првостепена пресуда побијана само жалбом браниоца окривљеног и да би изрицање казне у већем новчаном износу било на штету окривљеног, а овако изречена новчана казна по врсти и висини је по оцени Апелационог суда сразмерна тежини учињеног дела и степену кривице окривљеног и нужна и довољна мера за постизање како опште сврхе кривичних санкција прописана чл. 4 став 2 КЗ, тако и посебне сврхе кажњавања прописане чланом 42 КЗ, а тим пре будући да је окривљеном изречена новчана казна у минималном износу прописаном за ово дело и да се жалбом браниоца окривљеног не наводе нове околности које би биле од значаја за другачије одмеравање казне.
Са изнетих разлога, а на основу одредби чланова 388 и 391 став 1 ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија,
Љубинко Ћетеновић с.р.