Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-34 Кривична дела из споредног законодавства » Кж 2 1255.10 привремено одузимање имовине
Кж 2 1255.10 привремено одузимање имовине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.2.1255/10
Дана: 15.09.2010. год.
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Ружице Ђурђевић и Катарине Бошковић, чланова већа, са записничарем Зорицом Ћорђевић, у поступку привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела од окривљеног В.П., решавајући о жалби браниоца окривљеног В.П., адвоката З.Р. из У., изјављеној против решења Вишег суда у Ужицу, К.број 103/10 од 26.08.2010.године, у седници већа одржаној дана 15.09.2010.године, донео је
РЕШЕЊЕ
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног В.П., изјављена против решења Вишег суда у Ужицу, К.бр. 103/10 од 26.08.2010.године.
Образложење
Решењем Вишег суда у Ужицу, К.бр.103/10 од 26.08.2010.године, поводом захтева Вишег јавног тужиоца у Ужицу, ОИК.број 8/09 од 23.08.2010.године, привремено је одузета имовина проистекла из кривичног дела учињеног од стране окривљеног В.П., и то:
-два апартмана - апартман број ... и апартман број ..., на катастарској парцели број ... КО С., у згради ..., на ... – Т., површине по 23,68 метара квадратних, и
-путничко моторно возило марке „Wolkswagen", тип „Голф В", 2.0, ТТИ, рег. ознаке ..., година производње 2005, број шасије ..., број мотора ВКО ..., а
-до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.
Против наведеног решења жалбу је благовремено изјавио бранилац окривљеног В.П., адвокат З.Р., из У., због битне повреде одредаба кривичног поступка, с предлогом да Апелациони суд побијано решење укине и предмет упути првостепеном суду на поновно одлучивање или преиначи, тако што ће одбити захтев Вишег јавног тужиоца у Ужицу, за привремено одузимање имовине. У жалби даље истиче да се нису стекли услови за привремено одузимање имовине од окривљеног В.П., на основу одредби Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, јер из списа предмета произилази да окривљени В.П., нема својство одговорног лица у предузећу Д., пошто у истом није био запослен, те не може ни бити учинилац кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 3 у вези са ставом 1 и 4 Кривичног законика и да је привремено одузета имовина купљена средствима од зараде окривљеног, његове супруге и зараде његовог оца, М.П., који је дужи низ година радио у афричким земљама и остварио изузетно велику девизну зараду, коју је штедео и исту унео у куповину предметних апартмана.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, поднеском Ктр.1-521/10 од 14.09.2010.године, ставио је предлог да Апелациони суд, одбије као неосновану жалбу браниоца окривљеног В.П., адвоката З.Р., изјављену против решења Вишег суда у Ужицу, К-103/10 од 26.08.2010.године.
Апелациони суд је одржао седницу већа, на којој је размотрио све списе предмета, побијано решење и жалбу, па је, по оцени жалбених навода и предлога из изјављене жалбе, као и предлога Апелационог јавног тужиоца, датог у напред цитираном писменом поднеску, нашао:
-да жалба браниоца окривљеног В.П., је неоснована.
-да побијано решење и поступак који је претходио његовом доношењу, не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, на које повреде Апелациони суд као другостепени суд, поводом жалбе на решење у смислу чл. 401 ст. 5 ЗКП, увек пази по службеној дужности.
Ово с тога, по налажењу Апелациног суда, што се у оптужници Вишег јавног тужиоца у Ужицу Кт. 188/09 од 22.04.2010.године, пред Вишим судом у Ужицу, води кривични поступак против окривљеног В.П. и др, због основане сумње да је учинио кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 3 у вези ст. 1 и 4 у вези са чл. 33 и 34 Кривичног законика, а првостепени суд је поступао по захтеву за привремено одузимање имовине Вишег јавног тужиоца у Ужицу ОИК.број 8/09 од 23.08.2010.године, и привремено одузео имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела учињеног од стране окривљеног В.П., а реч је о непокретној имовини која се налази на територији месне надлежности Вишег суда у Ужицу, па је исти био месно и стварно надлежан за одлучивање, а с обзиром на фазу поступка у којој је побијано решење донето, председник већа је овлашћен на доношење истог.
Првостепено решење о привременом одузимању имовине, садржи у изреци и образложењу све податке који су по одредбама чл. 25 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, потребни и то: податке о власнику, опис и назив кривичног дела, детаљне податке о имовини која се привремено одузима, околности из којих произилази основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела, разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се имовина одузима, а то је да мера траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, из којих разлога се навод из жалбе да је побијано решење незаконито, да нема разлог о одлучним чињеницама, нити разлоге о начину утврђивања тих чињеница и оцену доказа, показују неоснованим.
Правилно је првостепени суд поступио када је на одржаном рочишту оценио доказе које је уз захтев за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, приложио Виши јавни тужилац, а рочиште није одлагао ради проверавања навода окривљеног и његовог браниоца изнетих на рочишту, јер према одредби чл. 24 ст. 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, одлагање рочиште није дозвољено. Осим тога, поступак одузимања имовине по наведеном закону има три фазе, прва је финансијска истрага и зависно од резултата те финансијске истраге може се ући у другу фазу, а то је поступак привременог одузимања имовине и зависно од резултата те друге фазе, може се ући у трећу фазу, а то је трајно одузимање имовине.
С тим у вези, у фази привременог одузимања имовине, циљ првостепеног суда није да потпуно, поуздано и дефинитивно утврди све одлучне чињенице, већ се у конкретном случају првостепени суд бави само утврђивањем имовине, основаном сумњом да је та имовина у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног и основаном сумњом да је иста проистекла из кривичног дела у смислу чл. 3 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.
Ratio legis овог законског решења је двојак. Наиме, у случају да има места привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, привремено донета одлука суда омогућава да се касније расправи питање трајног одузимања имовине, а на другој страни, хитност поступања је у интересу власника, који добија прилику не само да се упозна са захтевом јавног тужиоца, већ и да га у поступку пред судом оспори. Осим тога, у тренутку када се расправља о привременом одузимању имовине, јавни тужилац и не располаже правноснажном осуђујућом пресудом за неко кривично дело из чл. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. О свим новим доказима водиће се рачуна на рочишту поводом трајног одузимања имовине ако до њега и дође.
Правилно је првостепени суд у побијаном решењу расправио три кључна питања:
1) да ли власник из захтева поседује наведену имовину,
2) да ли постоји основана сумња да је та имовина проистекла из кривичног дела, и
3) да ли постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено.
- Да је окривљени В.П., власник непокретности и путничког возила које су му привремено одузете, правилно је првостепени суд утврдио из Уговора о купопродаји непокретности од 26.08.2009.године, који је оверен пред Општинским судом у Бајиној Башти и Уговора о продаји предметног путничког возила, са регистрационим листом о продужењу регистрације.
- Према наводима оптужнице Вишег јавног тужиоца у Ужицу Кт.бр. 188/09 од 22.04.2010.године, окривљеном В.П. се ставља на терет постојање основане сумње да је у саизвршилаштву са другим лицима у периоду од 1.01.2006.године па до 30.04.2009.године, као одговорно лице овлашћеном за располагање средствима и заступање предузећа Д. из У.-В., искоришћавањем својих службених овлашћења на штету имовине предузећа, прибавио себи и другима имовинску корист у износу од 7.583.000,00 динара, на тај начин што је вршена синдикална продаја робе, а уплата вршена на текуће рачуне других окривљених, који су новац са својих текућих рачуна подизали и у готовини предавали окривљеном В.П. и његовом брату окривљеном А.П., који су предметни новац задржали за себе без уплаћивања на рачун предузећа, књижења и евидентирања прихода, чиме би извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 3 у вези са ставом 1 и 4 и чл. 33 и 34 Кривичног законика. Поднетом оптужницом је предложено одузимање имовинске користи стечене извршењем кривичног дела.
Окривљени В.П. у 2005.години купује возило које је предмет привременог одузимања за новчани износ од 800.000,00 динара, а у 2009-години, предметна два апартмана у укупној вредности од 1.776.000,00 динара.
Наиме, из списа предмета произилази да је окривљени В.П. имао приходе од зараде као запослено лице у МУП-у, и приходе од зараде његове супруге, па је правилно закључио првостепени суд да постоји основана сумња да је куповина оба апартмана и наведеног путничког возила проистекла из кривичног дела, поготову када се има у виду време и вредност стечене имовине у односу на наводе оптужнице јавног тужиоца у погледу времена извршења кривичног дела и постојања основане сумње у погледу и износа прибављене имовинске користи.
При томе, Апелациони суд истиче, да постојање законске претпоставке о криминалном пореклу имовине, нема за циљ осуду окривљеног за кривично дело, већ треба да омогући надлежном суду да утврди висину износа који ће бити предмет конфискације. Та оцена се даје у судском поступку у којем странке имају прилику да изнесу своје аргументе, што значи да окривљени има могућност да побија спорну законску претпоставку.
Важно је нагласити да осуда неку од кривичних дела из чл. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, не значи да имовина проистиче из тог дела, већ ствара претпоставку да уз испуњење других услова, одређена имовина проистиче из криминалне активности, тј. из кривичних дела чије постојање не мора да буде доказано, при чему та дела не морају да буду ни дела са листе из чл. 2 ст.1 тач. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.
Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд такође сматра да стечена имовина која је предмет овог поступка, нема покриће у примањима окривљеног В.П.и његове супруге и да у конкретном случају треба применити одредбе чл. 2 ст. 1 и чл. 3 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.
Када је у питању привремено одузимање путничког возила од окривљеног В.П., а одузима се имовина која је стечена пре него што по оптужници Вишег јавног тужиоца се означава почетак времена извршења кривичног дела, Апелациони суд истиче да је реч о одузимању имовине која је превентивног карактера, а не казненог, јер се односи на одузимање извора прихода од лица како би се спречило његово будуће коришћење у криминалној делатности, тако да би се овај закон могао применити и на кривична дела извршена пре ступања на снагу овог закона, па је стога могућа и његова повратна примена, јер се одузима имовина и у питању је заштита општег јавног интереса, а учинилац се не кажњава одузимањем имовине, већ се успоставља пређашње стање које је постојало пре извршења кривичног дела. Нису повређене ни уставне одредбе Устава Републике Србије из чл. 58, јер и по нашем Уставу право својине може бити одузето и ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона, а што је овде управо случај.
У конкретном случају постоји основана сумња да окривљени В.П., имајући у виду вредност имовине исту пренесе на друга лица и тиме прикрије правог власника, тим пре што се окривљеном ставља на терет постојање основане сумње да је учинио кривично дело за које је прописана висока казна затвора, која чињеница би по мишљењу Апелационог суда, могла утицати на окривљеног да располаже имовином и на такав начин спречи или отежа одузимање те имовине, за коју, по оцени овог суда, у овој фази поступка нису пружени докази да је стечена на основу законитих прихода или на други законит начин, па је правилна оцена првостепеног суда да у конкретном случају постоји опасност да би касније одузимање ове имовине, ако би до тога и дошло, било отежано или онемогућено.
Апелациони суд, указује првостепеном суду да је побијаним решењем у ставу 2 изреке, требало одредити да се привремено одузета имовина поверава на управљање Дирекцији за управљање одузетом имовином у складу са овлашћењима из Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, али овај пропуст првостепеног суда по оцени Апелационог суда није такав да доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења.
Из наведених разлога, а на основу одредби чланова 401 ст. 3 ЗКП у вези чл. 36 ст. 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Апелациони суд је одлучио као у решењу.
Председник већа-судија
Љубинко Ћетеновић,с.р.