Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » ЗКП-35 Кривично процесно право » Кж.1-279.18 примена чл. 8 ЗКП
Кж.1-279.18 примена чл. 8 ЗКП
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Кж.1-279/18
Дана 16.03.2018. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Весне Димитријевић и Злате Несторовић, чланова већа, са записничарем Радицом Карић, у кривичном предмету осуђеног АА, због кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1.) у вези са члановима 33. и 61.) Кривичног законика, одлучујући о жалби осуђеног, изјављеној против пресуде Основног суда у Пожаревцу Кв-671/17 од 23.01.2018. године, у седници већа одржаној у смислу одредби чланова 511. став 1., у вези са чланом 447.) Законика о кривичном поступку, дана 16.03.2018. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
УСВАЈА СЕ, као основана, жалба осуђеног АА и ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу Кв-671/17 од 23.01.2018. године, тако што Апелациони суд, одбија захтев осуђеног АА, поднет 03.11.2017. године, за изрицање јединствене казне, по правноснажним пресудама Основног суда у Пожаревцу К-139/14 од 12.04.2016. године и Основног суда у Великој Плани Спк. 1/17 од 14.02.2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
Основни суд у Пожаревцу, побијаном пресудом, делимично је усвојио захтев осуђеног АА, преиначио само у погледу одлуке о казни, правноснажне пресуде Основног суда у Пожаревцу К-139/14 од 12.04.2016. године, којом је осуђеном изречена казна затвора у трајању од 1 – једне године, која ће се издржавати у просторијама у којима осуђени станује без електронског надзора и Основног суда у Великој Плани Скп. 1/17 од 14.02.2017. године, којом је осуђеном изречена казна затвора у трајању од 10 – десет месеци, која ће се издржавати у просторијама у којима станује без електронског надзора, с тим што се у изречену казну урачунава време проведено у притвору од 08.11.2012. године па до 07.12.2012. године, па узимајући те казне као утврђене применом одредби чланова 60. став 2. тачка 1.) и члана 62. став 1.) и члана 45. став 5.) Кривичног законика – КЗ и одредбе члана 556. став 1.), у вези са чланом 552. став 1. тачка 1.) Законика о кривичном поступку – ЗКП, осуђеног АА, осудио на јединствену казну затвора у трајању од 1 – једне године и 8 – осам месеци, у коју се урачунава време проведено у притвору од 08.11.2012. године па до 07.12.2012. године и време проведено на издржавању казне затвора по пресуди Основног суда у Пожаревцу К-139/14 од 12.04.2016. године и по пресуди Основног суда у Великој Плани Скп.1/17 од 14.02.2017. године, док у осталом наведене пресуде остају неизмењене.
Против напред цитиране пресуде жалбу је благовремено изјавио осуђени АА, без навођења законског разлога, а из навода жалбе произилази да првостепену пресуду побија што је овлашћено лице повукло поднети захтев за изрицање јединствене казне, да је изрека пресуде неразумљива и да је побијаном пресудом повређен закон на штету осуђеног.
Апелационо јавно тужилаштво у Крагујевцу у свом поднеском КТЖ. 287/18 од 12.03.2018. године, предложило је да Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, одбије као неосновану жалбу осуђеног АА, а пресуду Основног суда у Пожаревцу Кв. 671/17 од 23.01.2018. године, потврди.
Апелациони суд је у седници већа одржаној у смислу одредби чланова 511. став 1., у вези са чланом 447.) ЗКП, у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, размотрио списе предмета, испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 451. став 1.) ЗКП, у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у изјављеној жалби, па је по оцени навода и предлога жалбе, нашао:
-да је жалба осуђеног АА, основана.
Основано се жалбом осуђеног истиче да захтев за изрицање јединствене казне у смислу одредбе члана 552.) ЗКП, могу поднети јавни тужилац, осуђени и његов бранилац, те да ниједном одредбом Законика о кривичном поступку није предвиђено да се од поднетог захтева не може одустати, те да се захтев може повући све до правноснажног окончања поступка, без обзира на чињеницу што се првостепена пресуда којом је захтев усвојен може жалбом побијати само против онога што је пресудом одлучено.
Наиме, из списа предмета произилази да је правноснажном пресудом Основног суда у Пожаревцу К-139/14 од 12.04.2016. године, осуђеном изречена казна затвора у трајању од једне године, а правноснажном пресудом Основног суда у Великој Плани Скп.1/17 од 14.02.2017. године, изречена казна затвора у трајању од 10 - десет месеци и да је у обе правноснажне пресуде одређен начин извршења казне у просторијама у којима осуђени станује без електронског надзора, те да је осуђени поднео захтев за изрицање јединствене казне по напред наведеним правноснажним пресудама. Надаље, из списа предмета произилази да је осуђени након доношења побијане пресуде, тек сазнао да је захтев поднео на своју штету, јер је изрицањем јединствене казне затвора у трајању дужем од једне године, измењен начин извршења казне и одређено да ће се изречена јединствена казна, уз урачунавање времена проведеног у притвору и времена проведеног на издржавању казне по наведеним пресудама, извршити у заводу за извршење казне затвора, што је за осуђеног неповољније.
По оцени Апелационог суда, очито је да осуђени у време подношења захтева за изрицање јединствене казне није знао за последице које ће изрицањем јединствене казне наступити у погледу начина извршења казне, те да у ситуацији када се изриче јединствена казна у трајању дужем од 1 – једне године, више се по закону не може одредити да се иста издржава у просторијама у којима станује без или са електронским надзором, без обзира на то колико је времена од изречених казни које су ушле у састав јединствене казне, остало да осуђени издржи. Првостепеном суду приликом оцене захтева осуђеног за изрицање јединствене казне је било познато да се при одмеравању јединствене казне у конкретном случају у смислу члана 62. став 2. тачка 2.) КЗ мора изрећи јединствена казна у дужем трајању од једне године, с обзиром да је једном од правноснажних пресуда већ изречена казна затвора у трајању од једне године, те да се иста мора повисити тако да не може достићи збир изречених казни затвора, те да ће бити измењен и начин извршења казне, јер се само изречена казна затвора до једне године може издржавати у просторијама у којима осуђени станује, па како је осуђени лично поднео захтев, то је по оцени Апелационог суда, првостепени суд у смислу члана 8.) ЗКП био дужан да осуђеног пре одлучивања о захтеву за изрицање јединствене казне поучи и упозори на последице поднетог захтева за изрицање јединствене казне.
Првостепени суд је пропустио да осуђеног поучи и упозори на последице које по њега могу настати подношењем захтева за изрицање јединствене казне, а како је осуђени поднети захтев након доношења првостепене пресуде повукао и о томе обавестио првостепени суд, а потом наведену чињеницу истакао и у изјављеној жалби, Апелациони суд је нашао да нема захтева осуђеног за изрицање јединствене казне, те да жалбу треба усвојити, првостепену пресуду преиначити и захтев за изрицање јединствене казне одбити из разлога што се поступак изрицања јединствене казне не може водити по службеној дужности, већ само на захтев јавног тужиоца, осуђеног и његовог браниоца, нашта се основано указује у жалби осуђеног са позивом на одредбу члана 552. став 1.) ЗКП.
По оцени Апелационог суда, у конкретној ситуацији да је првостепени суд упозорио осуђеног применом члана 8.) ЗКП на последице које по њега могу наступити подношењем захтева, па да осуђени у остављеном року није одустао од захтева, не би се исти у жалбеном поступку могао позивати да је захтевом себе довео у неповољнији положај, нити поднети захтев повући, па је стога неприхватљиво да окривљени захтевом који је лично поднео за изрицање јединствене казне себе доведе у неповољнији положај, јер је сврха поступка за изрицање јединствене казне да окривљени издејствује блажу јединствену казну од укупног збира казни изречених у две или више правноснажних пресуда, наравно кад за изрицање јединствене казне постоје остали законски услови.
Осуђени у изјављеној жалби истиче да захтев за изрицање јединствене казне не би поднео да је знао да ће тиме бити измењен начин извршења казне.
На основу напред изнетог, Апелациони суд налази да жалбу осуђеног треба усвојити као основану и преиначити првостепену пресуду, те применом одредбе члана 556.) ЗКП захтев осуђеног за изрицање јединствене казне одбити, јер нема захтева овлашћеног лица за вођење поступка изрицање јединствене казне.
Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 459. став 1.) ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа – судија
Љубинко Ћетеновић,с.р.