Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-29 Кривична дела против јавног реда и мира » - недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја (члан 348 став 4) » Кж1-162.18 недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4., у вези са ставом 1

Кж1-162.18 недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4., у вези са ставом 1

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж1-162/18
Дана: 26.02.2018. године
К р а г у ј е в а ц

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Весне Димитријевић и Злате Несторовић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног АА, кога брани адвокат Драгиша Радисављевић, због кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4., у вези са ставом 1) Кривичног законика и др., одлучујући о жалби браниоца окривљеног, изјављеној против пресуде Вишег суда у Ужицу К.бр. 28/17 од 22.11.2017. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 447) Законика о кривичном поступку, дана 26.02.2018. године, једногласно је донео

П Р Е С У Д У

Делимично се усваја жалба браниоца окривљеног АА – адвоката Драгише Радисављевића и ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр. 28/17 од 22.11.2017. године, само у погледу одлуке о казни, тако што Апелациони суд окривљеног АА због извршеног кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1., у вези са чланом 33., и става 3. у вези са ставом 1. и 2) Кривичног законика („Службени гласник РС", број 72/09 и 121/12), применом одредби чланова 56. тачка 3. и 57. став 1. тачка 4) Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 1 – једне године и 6 – шест месеци, у коју се има урачунати време проведено у притвору почев од 13.12.2016. године па до 09.02.2017. године, док се у преосталом делу жалба браниоца окривљеног, ОДБИЈА као неоснована, а првостепена пресуда у непреиначеном делу, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Виши суд у Ужицу, побијаном пресудом, донетом 22.11.2017. године, а објављеном 29.11.2017. године, окривљеног АА огласио је кривим због кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1) у саизвршилаштву у вези са чланом 33), у вези са ставом 3. у вези са ставом 1. и 2) Кривичног законика – КЗ („Службени гласник РС", број 72/09 и 121/12), извршеног у време, месту и начин ближе описан у изреци те пресуде и за то извршено кривично дело га осудио на казну затвора у трајању од 2 – две године, у коју се има урачунати време проведено у притвору почев од 13.12.2016. године па до 09.02.2017. године.

На основу одредбе чланова 87. и 348. став 6) КЗ, према окривљеном је изречена мера безбедности одузимања предмета и одузимају се оружје и муниција и делови оружја ближе наведени у изреци те пресуде.

Истом пресудом на основу одредбе члана 261. став 2. тачка 9) Законика о кривичном поступку – ЗКП, обавезан је окривљени да плати суду на име паушала износ од 6.000,00 динара и на име трошкова кривичног поступка износ од 68.700,00 динара, сходно одредби члана 264. став 1) ЗКП, све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, док је поред осталог одлучено да се окривљеном враћа путничко моторно возило марке „Mercedes 190 G" регистарске ознаке SN 036-YD.

Против напред цитиране пресуде жалбу је благовремено изјавио бранилац окривљеног АА – адвокат Драгиша Радисављевић, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, одлуке о казни и трошковима кривичног поступка, с предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу одржи седницу већа о чему ће обавестити окривљеног и његовог браниоца и да усвајањем жалбе првостепену пресуду преиначи у погледу правне оцене дела и одлуке о казни, тако што ће радње окривљеног правно квалификовати као кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 2. у вези са ставом 1) КЗ и изрећи му условну осуду или евентуално казну затвора која би се извршила на начин што окривљени не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција, са или без електронског надзора и ослободити га обавезе плаћања трошкова кривичног поступка у смислу одредбе члана 264. став 4) ЗКП, јер би њиховим плаћањем било доведено у питање издржавање окривљеног и његове супруге, која је тешко болесна.

Апелационо јавно тужилаштво у Крагујевцу у свом поднеску Ктж-169/18 од 13.02.2018. године, предложило је да Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, одбије као неосновану жалбу браниоца окривљеног АА – адвоката Драгише Радисављевића и потврди у целости пресуду Вишег суда у Ужицу К.бр. 28/17 од 22.11.2017. године.

Апелациони суд у Крагујевцу, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 447) ЗКП, у присуству браниоца окривљеног АА – адвоката Драгише Радисављевића, а у одсуству уредно обавештених Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу и окривљеног размотрио је комплетне списе предмета, испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 451. став 1) ЗКП, у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у изјављеној жалби, па је по оцени навода и предлога жалбе, нашао:

-да је жалба браниоца окривљеног АА, адвоката Драгише Радисављевића, неоснована, осим у делу одлуке о казни.

Побијајући првостепену пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка, жалбом браниоца окривљеног се истиче да је изрека побијане пресуде неразумљива, чиме се указује на апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, коју повреду поступка жалба види у томе што је изреком пресуде окривљени оглашен кривим да је заједно са сада осуђеним ББ, противно одредби члана 5. став 2) Закона о оружју и миницији – ЗОМ, неовлашћено носио једну полуаутоматску пушку са олученом цеви, а из чињеница наведених у изреци пресуде то не произилази, јер је предметно оружје окривљени заједно са сада осуђеним скривено испод задњег седишта свог путничког моторног возила, исто управљајући возилом носио, па из оваквог чињеничног описа произилази да је окривљени заједно са сада осуђеним ББ, преносио предметно оружје из разлога што су ношење и преношење оружја два различита појма које јасно разликује и ЗОМ (одредбама чланова 25. и 33) и да се у конкретној ситуацији ради о преношењу оружја, те да радњу наводног ношења једног те истог оружја не могу истовремено извршити два или више лица, већ радњу ношења оружја може учинити више лица само ако оружје носе сукцесивно.

Супротно наводима жалбе браниоца окривљеног, по оцени Апелационог суда, у изреци побијане пресуде којом се окривљени оглашава кривим у смислу одредбе члана 424. став 1. тачка 1) ЗКП, изречено је за које се дело окривљени оглашава кривим, уз назначење чињеница и околности које чине обележја кривичног дела, као и оних од којих зависи примена одређене одредбе кривичног закона, па је изрека побијане пресуде јасна и разумљива и не садржи апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, како се то неосновано тврди у жалби браниоца окривљеног, а сасвим је друго питање да ли су противправне радње окривљеног из изреке пресуде, правилно правно оцењене, што није основ за побијање пресуде због битне повреде одредаба кривичног поступка, већ основ за побијање пресуде због евентуалне повреде кривичног закона.

Надаље, по налажењу Апелационог суда, неосновано се жалбом браниоца окривљеног истиче да је изрека пресуде противречна сама себи и да пресуда нема разлога за став суда да наведена количина муниције од 768 метака различитих калибара представља већу количину муниције и у вези с тим износи сопствено мишљење и став везано за појам веће количине муниције. Супротно наводима жалбе браниоца окривљеног изрека побијане пресуде није противречна сама себи, а у образложењу пресуде о чињеницама које су предмет доказивања су дати јасни и непротивречни разлози. Ово, пре свега, што су у изреци побијане пресуде радње окривљеног описане као ношење оружја и држање веће количине муниције за које окривљени није имао исправу за ношење или држање издату од надлежног органа, а извесна количина муниције је таквог калибра да држање исте грађанима уопште није дозвољено, па не може бити говора о томе да је изрека пресуде противречна сама себи, а у образложењу побијане пресуде првостепени суд је сходно својој обавези из члана 428. став 8) ЗКП, поред осталог дао и разлоге о томе које је одредбе закона применио на окривљеног и његово дело и да 768 метака представља већу количину муниције.

Поступајући на описани начин првостепени суд није учинио битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) и став 2. тачка 2) ЗКП, како се то неосновано инсистира у жалби браниоца окривљеног.

Жалбом браниоца окривљеног не доводи се у сумњу правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања у побијаној пресуди, а по оцени Апелационог суда, правном квалификацијом дела од стране првостепеног суда и кривични закон је правилно примењен, о чему су у образложењу побијане пресуде дати јасни и довољни разлози.

По налажењу Апелационог суда, правилно је поступио првостепени суд када је на окривљеног и његово дело применио кривични закон који је важио у време извршења дела, јер касније донет Закон о изменама и допунама Кривичног законика није блажи за учиниоца, с обзиром на прописани максимум казне затвора за кривично дело у питању, а у ситуацији када је минимум прописане казне остао исти и по закону који је важио у време извршења и касније донетим Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС", број 94 од 24.11.2016. године), који се у односу на предметно кривично дело примењује од 01.06.2017. године.

По оцени Апелационог суда, правилан је закључак првостепеног суда да је окривљени критичном приликом извршио радњу неовлашћеног ношења ватреног оружја, на начин како је то ближе описано у изреци побијане пресуде. Наиме, окривљени је предметну полуаутоматску пушку са олученом цеви носио у свом путничком моторном возилу, скривену испод задњег седишта и то од места ...., до своје породичне куће у месту ....., а од места ..... до граничног прелаза ...., којом приликом је предметна пушка пронађена и одузета. По налажењу Апелационог суда, као критеријум за одређивање радње ношења оружја у моторном возилу, треба узети првенствено у обзир да ли је оружје учиниоцу на дохват руке или лако доступно у кратком временском интервалу. У конкретној ситуацији предметно ватрено оружје – полуаутоматска пушка са олученом цеви за чије набављање, држање и ношење окривљени није имао исправу надлежног органа, с обзиром на место где је била скривена у путничком возилу, које је било у покрету, док је истим окривљени управљао тим возилом, била је лако доступна окривљеном. Стога се, по мишљењу суда, у конкретном случају ради о радњи неовлашћеног ношења ватреног оружја.

Ово, пре свега, по оцени Апелационог суда, што се радња ношења ватреног оружја, па у конкретном случају предметне полуаутоматске пушке са олученом цеви, једном кутијом метака за ту пушку може извршити у саизвршилаштву ако на страни лица која врше радњу ношења је постојао претходни договор и умишљај и под условом да радње тих лица испуњавају све субјективне и објективне елементе саизвршилаштва, које су несумњиво утврђене у конкретном случају о чему је првостепени суд дао прихватљиве разлоге на страни 16, пасус последњи, образложења побијане пресуде.

У конкретном случају предметна полуаутоматска пушка марке „Црвена застава" модел 59, калибра 7,62 х 39 мм, фабричког броја I-291485, представља ватрено оружје са олученим цевима и иста је неовлашћено набављена дана 12. децембра 2016. године а потом 13.12.2016. године неовлашћено ношена у путничком возилу окривљеног, скривена испод задњег седишта где је и пронађена на граничном прелазу ....., па у таквој ситуацији по оцени Апелационог суда, не ради се само о стадијуму радње неовлашћеног набављања оружја ради стицања коначне власти над истом од стране било окривљеног или сада осуђеног ББ, јер из одбране окривљеног не произилази да је постигнут претходни договор нити је то било обухваћено умишљајем окривљеног да се неовлашћено набави оружје и у том смислу превезе и пренесе до Новог Пазара, да се ту држи до евентуалне легализације и др, већ да се исто неовлашћено носи. Надаље, радња неовлашћеног набављања ватреног оружја је била завршена, па су након тада окривљени и сада осуђени (ББ) предузели радњу неовлашћеног ношења ватреног оружја у саизвршилаштву.

Стоји навод жалбе браниоца окривљеног да одредба члана 348. став 3) КЗ није прецизно одредила шта представља већу количину муниције, међутим, по налажењу Апелационог суда, количина од 768 метака разних калибара за разне врсте оружја као и намену појединачне врсте муниције несумњиво се да закључити да се ради о већој количини муниције, јер иста у знатној мери превазилази онај број муниције који се редовно одобрава за годишњу употребу за поједина ватрена оружја за која је та муниција намењена, а 554 метака калибра 7,69 х 39 мм за полуаутоматску пушку са олученим цевима, и 109 метака са СП зрном, представља борбени комплет муниције за 4 припадника најмање оружане борбене јединице. Стога, по оцени Апелационог суда неовлашћено држање 768 метака различитих калибара до очигледности указује да се ради о већој количини муниције.

По налажењу Апелационог суда, неосновани су наводи жалбе браниоца окривљеног да већу количину муниције у смислу одредбе члана 348. став 3) КЗ представља она количина муниције која је неопходна да се наоружа најмања војна или полицијска јединица и да борбени комплет муниције те јединице превазилази у знатној мери број метака који је у конкретном случају држао окривљени. По налажењу Апелационог суда, као критеријум за одређивање веће количине муниције не може се узети борбени комплет који задужује у ратним условима најмања војна или полицијска јединица јер већа количина муниције се има процењивати у сваком конкретном случају и на основу других критеријума а не само на основу борбеног комплета најмање полицијске или војне јединице, како се то неосновано износи у жалби браниоца окривљеног.

Зато су супротни наводи жалбе браниоца окривљеног да се у конкретном случају не ради о ношењу оружја већ о радњи неовлашћеног преношења истог у путничком моторном возилу (у смислу одредбе члана 35. став 1. тачка 6а) ЗОМ, те да се ради о радњи која улази у састав неовлашћеног држања оружја, као и да се не ради о већој количини муниције, те да у радњама окривљеног не стоје обележја кривичног дела за које је оглашен кривим, већ обележја кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 2. у вези са ставом 1) КЗ, показују неоснованим.

Надаље, у ситуацији кад против првостепене пресуде жалбу није изјавио надлежни јавни тужилац, то се Апелациони суд није упуштао у испитивање правилности става првостепеног суда да се у конкретној ситуацији не ради о два кривична дела из члана 348. став 4. у вези са ставом 1) КЗ и члана 348. став 3. у вези са ставом 1. и 2) КЗ, већ да је у питању привидни стицај.

Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о казни, а поводом жалбе браниоца окривљеног, Апелациони суд налази да је жалба у овом делу основана.

Наиме, приликом одмеравања казне окривљеном, првостепени суд је у смислу одредбе члана 54. став 1) КЗ, правилно на страни окривљеног као олакшавајуће околности ценио његову ранију неосуђиваност, међутим, основано се жалбом браниоца окривљеног истиче да првостепени суд као олакшавајуће околности није ценио старосну доб окривљеног и његове личне и породичне прилике (изразито сиромашно имовно стање, незапосленост и да је породичан човек и отац троје деце), те да наведене олакшавајуће околности имају карактер нарочито олакшавајућих околности које оправдавају ублажавање казне испод законом прописаног минимума за кривично делу у питању, као и да је првостепени суд окривљеном погрешно узео као отежавајућу околност чињенице које чине објективна обележја дела у питању, држање веће количине муниције и додатне опреме и делова за ватрено оружје и неовлашћено држање оружја, због чега је жалба браниоца окривљеног уважена и првостепена пресуда преиначена у делу одлуке о казни, тако што је Апелациони суд утврђеним олакшавајућим околностима придао значај нарочито олакшавајућих околности у смислу одредбе члана 56. тачка 3) КЗ и применом члана 57. став 1. тачка 4) КЗ, окривљеном за извршено кривично дело за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, изрекао казну затвора у трајању од 1 - једне године и 6 - шест месеци, у коју се има урачунати време проведено у притвору сходно одредби члана 63. став 1) КЗ.

По налажењу Апелационог суда, казна затвора у напред наведеном трајању уз урачунавање времена проведеног у притвору је сразмерна тежини учињеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и нужна и довољна за остваривање сврхе кажњавања прописане чланом 42. КЗ, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција прописане чланом 4. став 2) КЗ.

Неосновано се жалбом браниоца окривљеног првостепена пресуда побија у делу одлуке о трошковима кривичног поступка и с тим у вези истиче да је бранилац по службеној дужности истовремено одређен и окривљеном и саокривљеном (сада осуђеном ББ), а одбране окривљених су биле међусобно супротстављене, па је пружена одбрана од стране браниоца по службеној дужности имала штете по одбрану окривљеног, па није правично ни да буде окривљени обавезан да плати нужне издатке по том основу. Ово, с тога по оцени Апелационог суда, што је бранилац по службеној дужности присуствовао радњама које су посебно предузете у полицији и тужилаштву приликом саслушања окривљеног у својству осумњиченог, па је бранилац по службеној дужности предузео посебне радње независно од пружања одбране саокривљеном (сада осуђеном ББ), па истом припада одговарајућа накнада у складу са Адвокатском тарифом за сваку предузету радњу, која накнада је исплаћена за предузете радње из предрачунских средстава Основног суда у Прибоју, а сасвим је друго питање да ли је у конкретној ситуацији један те исти бранилац могао пружити делотворну одбрану обојици окривљених, што по оцени овог суда није од утицаја на законитост и правилност одлуке о трошковима кривичног поступка. Надаље, жалбом браниоца окривљеног се наводи да је окривљени изузетно сиромашног имовног стања, због чега наплата трошкова од њега фактички је немогућа, а овим наводима жалбе не доводи се у питање законитост и правилност одлуке првостепеног суда о трошковима кривичног поступка а у ситуацији да ли би плаћањем наведеног износа трошкова кривичног поступка било доведено у питање издржавање окривљеног или лица које је дужан да издржава, на шта се жалбом не указује, могуће је одлучити о томе у смислу одредбе члана 264. став 4) ЗКП, и после правноснажности пресуде ако председник већа првостепеног суда утврди релевантне околности везано за објективно утврђивање чињеница о имовном стању окривљеног и његове обавезе за сопствено издржавање и лица које је дужан да издржава и да оцени има ли места да се окривљени у целини или делимично ослободи плаћања трошкова кривичног поступка прописаних чланом 261. став 2. тачка 1. до 6) и тачка 9) ЗКП.

Из изнетих разлога, а на основу одредби чланова 457. и 459. став 1). ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар,                                      Председник већа-судија,
Весна Митревска,с.р.                        Љубинко Ћетеновић,с.р.

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу