Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-11 Кривична дела против живота и тела » - убиство » Кж1 685.17 Кривично дело тешко убиство чл.114 ст.1 тач.2 КЗ
Кж1 685.17 Кривично дело тешко убиство чл.114 ст.1 тач.2 КЗ
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: КЖ1-685/17
Дана: 21.08.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Александра Блануше, председника већа, Мирољуба Томића, Олге Пековић, Жарка Стевановића и Злате Несторовић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окр. АА и др, због кривичног дела тешко убиство из чл. 114 ст. 1 тач. 2 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама Вишег јавног тужиоца у Чачку, браниоца окр. АА из Чачка, браниоца окр. ББ и бранилаца окр. ВВ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Чачку К.бр. 15/2016 од 27.03.2017. године, у седници већа одржаној у смислу одредаба чл. 447 Законика о кривичном поступку, једногласно, дана 21.08.2017. године, донео је
П Р Е С У Д У
Делимичним усвајањем жалби бранилаца окривљених АА и ВВ, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Чачку К.бр. 15/2016 од 27.03.2017. године, само у односу на ове окривљене и само у делу одлуке о казни, тако што Апелациони суд у Крагујевцу окр. АА, са осталим личним подацима као у првостепеној пресуди, за кривично дело тешко убиство из чл. 114 ст. 1 тач. 2 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 16 (шеснаест) година, у коју се има урачунати време проведено у притвору од 23.04.2016. године па до упућивања окривљеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне затвора изречене овом пресудом, а окр. ВВ, са осталим личним подацима као у првостепеној пресуди, за кривично дело убиство у покушају из чл. 113 Кривичног законика у вези са чл. 30 Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, у коју се има урачунати време проведено у притвору од 25.04.2016. године до 03.06.2016. године, а у преосталом делу ове жалбе, жалба браниоца окр. ББ и жалба Вишег јавног тужиоца у Чачку ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване и у непреиначеном делу првостепена пресуда, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом Вишег суда у Чачку, оглашени су кривим:
-окр. АА, за кривично дело тешко убиство из чл. 114 ст. 1 тач. 2 Кривичног законика (КЗ), па је за ово дело осуђен на казну затвора у трајању од 18 (осамнаест) година, у коју се има урачунати време проведено у притвору од 23.04.2016. године па до упућивања окривљеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене том пресудом,
-окр. ВВ, за кривично дело убиство у покушају из чл. 113 КЗ у вези чл. 30 КЗ, па је за ово дело осуђен на казну затвора у трајању од 7 (седам) година, у коју се има урачунати време проведено у притвору од 25.04.2016. године до 03.06.2016. године, с тим што је у односу на овог окривљеног одређено да се у изречену казну има урачунати и време које би провео у притвору по решењу истог суда К.бр. 15/2016 од 14.11.2016. године након што буде лишен слободе, па до упућивања у завод за извршење кривичних санкција и
-окр. ББ, за кривично дело насилничко понашање из чл. 344 ст. 1 КЗ, па је за ово дело осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци, коју да издржи у просторијама у којима станује, у коју казну му се има урачунати време проведено у притвору од 23.04.2016. године до 03.06.2016. године.
Истом пресудом окр. АА изречена је и мера безбедности одузимање предмета из чл. 87 КЗ, и то једног преклопног ножа – скакавца.
Сви окривљени су обавезани да накнаде трошкове кривичног поступка и то да солидарно плате на име трошкова ДНК вештачења износ од 175.620,00 динара, на име трошкова вештачења од стране вештака медицинске струке – неуропсихијатра и клиничког психолога износ од 46.904,00 динара, те окр. АА и износ од 1.525,00 динара на име трошкова Завода за заштиту радника МУП РС, а окр. ВВ износ од 1.500,00 динара на име трошкова лечења ошт. ДД као и износ од 11.500,00 динара на име трошкова ронилачке екипе, и то уплатама на жиро рачун Вишег јавног тужилаштва у Чачку бр. 840-1620-21, у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом извршења.
Такође, сви окривљени су обавезани и да на име судског паушала плате износе од по 10.000,00 динара, те на име трошкова унапред исплаћених из буџета солидарно износ од 15.000,00 динара по основу нужних издатака сведока за долазак на главни претрес пред првостепеним судом, те на име трошкова вештачења вештака медицинске струке неуропсихијатра и клиничког психолога износ од 11.000,00 динара, те на име трошкова вештачења НКТ Центра у Београду у износу од 16.000,00 динара, а окр. АА и окр. ВВ и солидарно износ од 18.550,00 динара на име трошкова вештачења од стране вештака медицинске струке – судске медицине, све уплатама на жиро рачун Републике Србије – Виши суд у Чачку бр. 840-29582845-95, у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом извршења.
Окривљени су обавезани и да оштећенима ЂЂ и ЕЕ на име нужних издатака – трошкова кривичног поступка солидарно плате износ од 252.000,00 динара, у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом извршења, а ови оштећени су ради остваривања истакнутог имовинскоправног захтева упућени на парницу.
Против ове пресуде жалбе су изјавили:
-Виши јавни тужилац у Чачку, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд усвајањем ове жалбе преиначи првостепену пресуду у делу одлуке о казни у односу на окр. АА и окр. ВВ, тако што би ови окривљени били осуђени на казне затвора у дужем временском трајању од казни из првостепене пресуде, а у односу на окр. ББ и у делу правне квалификације кривичног дела и потом у делу одлуке о казни, тако што би овај окривљени био оглашен кривим за кривично дело насилничко понашање из чл. 344 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, те осуђен на казну затвора у дужем временском трајању у односу на казну из првостепене пресуде,
-браниоци окр. АА, адвокати Витомир Ђуровић и Ђорђе Ђуровић, обојица из Чачка, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да другостепени суд усвајањем ове жалбе преиначи првостепену пресуду и „одбије оптужбу“ у односу на овог окривљеног или да та пресуда буде укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, а уколико ови жалбени предлози не буду усвојени да побијана пресуда буде преиначена у делу одлуке о казни тако што би овај окривљени био осуђен на казну затвора у краћем временском трајању,
-бранилац окр. ББ, адв. Огњен Славковић из Чачка, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о кривичној санкцији и одлуке о трошковима кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд усвајањем ове жалбе првостепену пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да та пресуда буде преиначена тако што би овај окривљени био ослобођен од оптужбе, а уколико ови жалбени предлози не буду усвојени да побијана пресуда буде преиначена у делу одлуке о казни, у односу на овог окривљеног, тако што би окривљеном била изречена „нека од васпитних мера“ које су иначе прописане Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, а уколико ни то не буде прихваћено да другостепена пресуда буде преиначена тако што би окривљеном била изречена мера упозорења – условна осуда са роком проверавања који одреди суд,
-бранилац окр. ВВ, адв. Милош Корићанин из Чачка, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права, одлуке о кривичној санкцији и трошковима кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд усвајањем ове жалбе првостепену пресуду укине у односу на овог окривљеног и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да та пресуда буде преиначена тако што би окр. ВВ био ослобођен од оптужбе и
-бранилац окр. ВВ, адв. Миленко Пауновић из Чачка, због битних повреда одредби Законика о кривичном поступку, погрешне примене кривичног закона, непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, одлуке о кривичној санкцији и одлуке о трошковима кривичног поступка, са предлогом да другостепени суд усвајањем ове жалбе првостепену пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање и поступање и то пред измењеним већем.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, поднеском Ктж.бр. 700/17 од 26.05.2017. године, предложио је да све жалбе изјављене у корист окривљених буду одбијене као неосноване, а да „поводом“ и усвајањем као основане жалбе Вишег јавног тужиоца у Чачку првостепена пресуда буде преиначена, само у делу одлуке о изреченим кривичним санкцијама – казнама, тако што би окр. АА и окр. ВВ били осуђени на казне затвора у дужем временском трајању, а у односу на окр. ББ и у делу правне квалификације тако што би противправне радње за које је овај окривљени оглашен кривим биле правно квалификоване као кривично дело насилничко понашање из чл. 344 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, а потом да буде осуђен на казну затвора у дужем временском трајању у односу на казну из првостепене пресуде.
Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени суд, одржао је седницу већа у смислу одредаба чл. 447 Законика о кривичном поступку (ЗКП) дана 21.08.2017. године, у присуству бранилаца окр. АА, адвоката Витомира Ђуровића и Ђорђа Ђуровића, бранилаца окр. ВВ, адвоката Миленка Пауновића и Александра Бусарца (по заменичком пуномоћју које је приложио на седници већа) и браниоца окр. ББ, адвоката Огњена Славковића, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу и окр. ББ, такође уредно обавештеног, с тим што су седници већа, с обзиром да није било законских разлога да се искључи јавност, присуствовали и оштећени – родитељи пок. ЖЖ, ЂЂ и ЕЕ, те адвокатски приправник Тања Андрић из Адвокатске канцеларије адв. Александра Бусарца, на којој је овај суд размотрио целокупне списе овог кривичног предмета, заједно са побијаном пресудом, која је испитана у смислу одредбе чл. 451 ст. 1 ЗКП, у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у наведеним жалбама, те је по оцени свих жалбених навода и предлога, те предлога Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, нашао:
Основане су жалбе бранилаца окривљених АА и ВВ, у делу којим се побија правилност изречених кривичних санкција – казни овим окривљенима, док су ове жалбе у преосталом делу, као и све остале жалбе у целости неосноване.
Првостепена пресуда, насупрот свим жалбеним наводима, резултат је, у делу правилности и потпуности утврђеног чињеничног стања и примене материјалног права, правилне примене одредбе чл. 419 ст. 2 ЗКП, којом је прописано да је суд дужан да на основу савесне оцене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима изведе закључак о извесности постојања чињеница на којима се пресуда заснива, а у вези одредаба чл. 16 ст. 2 и ст. 4 ЗКП, којима је прописано да је суд дужан да непристрасно оцени изведене доказе и да на основу њих са једнаком пажњом утврди чињенице које терете или пак иду у корист окривљенима, те да пресуду или решење које одговара пресуди може засновати само на чињеницама у чију је извесност уверен.
Такође, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде, у свему сагласно одредби чл. 428 ст. 5 и ст. 6 ЗКП, дао јасне и непротивречне разлоге у погледу свих одлучних чињеница које у овој кривичноправној ствари представљају предмет доказивања, па на те разлоге другостепени суд упућује, нарочито у деловима образложења који се односе на неприхватање тезе одбране да су окривљени поступали у нужној одбрани, или пак да је реч о прекорачењу нужне одбране, те у делу где је образложена правна квалификација противправних радњи окривљених, а нарочито када је реч о окр. АА и то у делу који се односи на квалификаторну околност у виду безобзирног насилничког понашања која квалификаторна околност убиство чини тешким убиством, те у делу правне квалификације противправних радњи за које је оглашен кривим окр. ВВ, у смислу да је окривљени својим радњама остварио све битне законске елементе кривичног дела убиство у покушају из чл. 113 КЗ у вези чл. 30 КЗ, а не кривично дело лака телесна повреда или пак друго кривично дело лакше од дела за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, а што се у погледу јасних и непротивречних разлога односи и на правну квалификацију противправних радњи за које је оглашен кривим окр. ББ, што је сада оспорено жалбеним наводима заступника јавне тужбе у смислу што указује на квалификовани облик кривичног дела насилничко понашање из чл. 344 ст. 1 КЗ, а које жалбене наводе другостепени суд није прихватио управо са разлога који су и наведени у образложењу првостепене пресуде.
Дакле, првостепена пресуда је, по оцени другостепеног суда, заснована на правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању, на које је правилно примењен кривични закон, а у вези чега је првостепени суд дао јасне и непротивречне разлоге, које као такве другостепени суд прихвата, па су жалбени наводи, како бранилаца окривљених тако и заступника јавне тужбе, где се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, повреду кривичног закона и битне повреде одредаба кривичног поступка оцењени неоснованим.
У погледу жалби које су изјављене у корист окривљених, неспорно је да се у односу на све окривљене указује да су поступали у нужној одбрани у смислу одредаба чл. 19 КЗ, те да се радње које су предузели не могу квалификовати као кривично дело, јер дело учињено у нужној одбрани није кривично дело. Међутим, ове жалбене наводе, који по оцени другостепеног суда представљају и суштинске жалбене наводе из жалби изјављених у корист окривљених, другостепени суд није оценио основаним, будући да се на нужну одбрану не може позивати онај ко је у физички сукоб добровољно ушао, без обзира да ли је тај физички сукоб, односно физички обрачун, хтео или је пак на њега само пристао, а првостепени суд је правилно утврдио да су сви окривљени, у појединим деловима предметног догађаја, не сви истовремено будући да је у први мах окр. ББ и одвраћао остале од физичког сукоба, а у једном делу и истовремено, добровољно учествовали у физичком сукобу са другом групом лица, навијачима …., па без обзира ко је физички сукоб изазвао, да ли су то окривљени заједно, неко од њих, или друга група лица, или пак само појединци из те групе, не могу се окривљени позивати на нужну одбрану у ситуацији када су свесно и вољно ушли у тај физички сукоб, а нарочито се овај основ одсуства противправности не може односити на окр. ВВ, који је, сходно резултату доказног поступка оглашен кривим да је покушај убиства у односу на ошт. ДД учинио пре отпочињања туче између ове две групе лица, или било којих лица појединачно посматрано, сходно чему он није ни оптужен, па ни оглашен кривим, да је убиство у покушају учинио при насилничком понашању, поготово не при безобзирном насилничком понашању, а нарочито имајући у виду да према њему оштећени није предузео у било ком смислу истовремени противправни напад, те сходно томе ни овај окривљени није предузимао одбрану која је неопходно потребна да од свог добра или добра другог одбије истовремени противправни напад, у смислу одредбе чл. 19 ст. 2 КЗ.
Када је реч о окр. АА, оно што представља, поред реченог у вези нужне одбране, суштину жалбених навода који су изјављени у његову корист, је погрешна одлука првостепеног суда о правној квалификацији његових противправних радњи, навођењем да кривично дело није учињено при безобзирном насилничком понашању, те да би код одсуства ове квалификаторне околности његове радње могле бити цењене, чак и уколико нису предузете у нужној одбрани, као лакше кривично дело, а не као кривично дело тешко убиство из чл. 114 ст. 1 тач. 2 КЗ за које је првостепеном пресудом оглашен кривим. Ни ове жалбене наводе другостепени суд није оценио основаним, будући да је окр. АА учествовао у међусобној тучи, заједно са окр. ВВ и окр. ББ, са другом групом лица, навијачима …., а што се све дешавало на јавном месту, у центру града, где су се међусобно учесници ове туче ударали песницама и ногама, каишевима, што неспорно за другостепени суд представља насилничко понашање, како овог окривљеног, тако и свих осталих учесника ове туче, с тим што се другостепени суд, као и првостепени суд, код оцене кривице ограничава искључиво на лица која су оптужена оптужним актом јавног тужиоца, а учешће других лица у предметном догађају суд може ценити само као олакшавајућу околност, па је при том насилничком понашању, окр. АА употребио нож који је имао код себе, свестан да са овим предметом који тело може тешко да повреди, може неког и повредити, па и лишити живота, што у том тренутку представља његово понашање, односно околност коју је са правом првостепени суд окарактерисао као безобзирно насилничко понашање, те је при таквом безобзирном насилничком понашању, односно учествујући у тучи и употребио тај нож, наневши тешке телесне повреде другом лицу, у пределу виталног дела тела, услед којих повреда је то друго лице преминуло, тако да се другостепени суд у потпуности саглашава са правном квалификацијом противправних радњи овог окривљеног, која је дата у првостепеној пресуди, и то да је на начин детаљно описан у изреци првостепене пресуде он учинио кривично дело тешко убиство из чл. 114 ст. 1 тач. 2 КЗ.
У жалбама изјављеним у корист окривљених указује се и на различит приступ јавног тужиоца и суда окривљенима који су учествовали у истом догађају, у смислу да су радње окр. АА окарактерисане као безобзирно насилничко понашање, радње окр. ББ као насилничко понашање, а да се у односу на окр. ВВ насилничко понашање уопште не помиње, па је с тим у вези указано на неразумљивост изреке првостепене пресуде, у делу описивања предметног животног догађаја, односно учешћа окривљених, сваког понаособ, у том догађају, те да су у вези тога и дати нејасни разлози у образложењу првостепене пресуде. Међутим, ни ове жалбене наводе другостепени суд није оценио основаним, будући да је окр. ВВ, како је напред наведено, оптужен и оглашен кривим да је покушао да лиши живота ошт. ДД пре отпочињања насилничког понашања учесника предметног догађаја, тако што је након размене речи које су наведене у изреци првостепене пресуде, где је било и разних увреда и томе слично, пришао оштећеном, који према њему није предузимао било какав напад, па тиме ни противправни напад, и нагло из џепа десном руком извадио нож и тим ножем замахнуо у правцу груди оштећеног, када га је врхом оштрице ножа и убо, наневши му лаку телесну повреду, а тек након оваквог његовог понашања, те након понашања и осталих учесника овог догађаја, у смислу прилажења једних другима, размене разних увреда и сл., долази до међусобне туче, насилничког понашања у центру града, на јавном месту, када су се учесници овог догађаја међусобно тукли рукама и ногама, другим предметима, каишевима, а при ком насилничком понашању, на напред наведени начин, окр. АА чини и радње које то насилничко понашање чине и безобзирним насилничким понашањем, те при таквом безобзирном насилничком понашању лишава живота друго лице. У радњама окр. ББ, такође су садржани сви елементи насилничког понашања, односно битни законски елементи кривичног дела за које је оглашен кривим, без обзира на то што је у први мах он покушао да спречи наступање физичког сукоба, па тиме и насилничко понашање на јавном месту, али је потом када је до туче дошло и насилничког понашања учесника те туче, он свесно и вољно ушао у тај физички сукоб са припадницима друге групе, навијачима … , тако да од тог тренутка па надаље његово понашање правилно првостепени суд цени као насилничко понашање у вези чега је дао јасне и непротивречне разлоге.
У односу на овог окривљеног – ББ, заступник јавне тужбе оспорава правилност правне квалификације његових противправних радњи, у том смислу што указује да је окривљени требало да буде оглашен кривим за квалификовани облик кривичног дела насилничко понашање, и то за кривично дело из чл. 344 ст. 2 КЗ, које жалбене наводе је такође другостепени суд оценио неоснованим. Одредбом чл. 344 ст. 2 КЗ прописано је да ће се казном затвора од шест месеци до пет година казнити онај ко дело из става 1. истог члана, дакле основани облик насилничког понашања, изврши у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана. У конкретном случају окривљени нису оптужени да су поступали као група, нити пак да је дошло до тешког понижавања грађана, тако да се у суштини жалбени наводи односе, као што је наведено и у оптужном акту, на квалификаторну околност у виду лаке телесне повреде неког лица, која би у односу на окр. ББ, његове противправне радње чинила тежим обликом насилничког понашања. Такву правну квалификацију из оптужног акта првостепени суд није прихватио, а са тим се саглашава и другостепени суд, будући да окр. ББ није изазвао насилничко понашање до којег је дошло критичном приликом, штавише покушао је то и да спречи, али је касније свесно и вољно ушао у физички сукоб и у том сукобу се понашао у смислу кривичног дела из чл. 344 ст. 1 КЗ, односно насилнички тако што се на јавном месту тукао песницама и ногама са другим лицима, користећи при томе и предмет са којим може другог да телесно повреди, односно каиш са металном алком, па чак и два каиша, што неспорно његове радње чини насилничким понашањем у смислу става 1. поменутог члана, али јавни тужилац није пружио доказе да је при таквом насилничком понашању окр. ББ неког лако телесно повредио, односно да је из таквог његовог понашања проистекла лака телесна повреда, поготово не које је то лице и у чему се та повреда састоји, а уколико се пак мисли на лаку телесну повреду коју је задобио ошт. ДД, при извршењу кривичног дела убиство у покушају из чл. 113 КЗ у вези чл. 30 КЗ, за које је оглашен кривим првостепеном пресудом окр. ВВ, другостепени суд указује, како је то правилно утврдио и првостепени суд, да се ова последица у виду лаке телесне повреде не може приписати било ком облику виности окр. ББ, поготово не његовом умишљају, односно код њега није могла да постоји свест да ће за време док он учествује у предметној тучи неко други, било да је то окр. ВВ или неко друго лице, употребити нож и телесно повредити неко лице, а при чему нарочито треба имати у виду да је окр. ВВ оглашен кривим да је пре отпочињања насилничког понашања учесника предметног догађаја на описани начин извршио кривично дело убиство у покушају, а тек потом долази до међусобне туче, насилничког понашања свих учесника ове туче, па и насилничког понашања ББ, дакле након што је наведена лака телесна повреда већ наступила, односно нанета неком од учесника предметног догађаја, односно ошт. ДД од стране окр. ВВ.
У односу на овог окривљеног – ВВ, жалбеним наводима који су изјављени у његову корист посебно се указује на лаку телесну повреду, односно да окр. ВВ није ишао за тим да друго лице лиши живота, будући да је јачим замахом могао да нанесе тешке телесне повреде ошт. ДД, па чак и да понови ударац тим ножем, већ је окр. ВВ ишао за тим само да се одбрани од других учесника овог догађаја конкретно од ошт. ДД, и да га је при томе само лако телесно повредио у виду плитке убодине у пределу грудног коша са десне стране, што се по ставу одбране не може квалификовати као кривично дело убиство у покушају. Ни ове жалбене наводе другостепени суд није оценио основаним, нарочито имајући у виду одбрану овог окривљеног. Наиме, окр. ВВ се изјаснио, у присуству браниоца да је у једном тренутку извадио нож из џепа, чије је сечиво, по његовој процени, дужине 5 до 6 цм, па је тај нож држао у десној испруженој руци, те и поред тога што је видео да у руци има нож њему је пришао оштећени, који је у руци имао каиш, па је он – окр. ВВ том руком у којој је имао нож замахнуо ка телу оштећеног, појашњавајући да је нож усмерио ка његовом телу и ударио га „отприлике у пределу стомака и ребара“. Из такве одбране, а нарочито доведене у везу са исказом оштећеног, произилази закључак који је и изведен од стране првостепеног суда да је окр. ВВ ишао за тим да ошт. ДД лиши живота, убадањем оштрицом ножа у витални део тела, а у вези чега се оштећени изјаснио да пре него што је почела туча, односно пре физичких контаката до којих је потом дошло између две групе лица, њему пришао окривљени, нагло из џепа извадио „нешто што је засијало“ и ударио га у пределу „испод десне сисе“, појашњавајући да окривљени није замахивао лево и десно, већ је тај предмет, а неспорно је да је реч о ножу, усмерио ка његовом телу и убо га једном. Он се одмах повукао када је видео да је убоден, тако да се није могао изјашњавати о даљем следу догађаја. Овај исказ оштећеног, првостепени суд је правилно довео у везу са наведеном одбраном окр. ВВ, те је правилно стао на становиште да се противправне радње окр. ВВ имају квалификовати као покушај убиства, а не као кривично дело лака телесна повреда или неко друго кривично дело. При томе је првостепени суд правилно из исказа оштећеног утврдио и остале одлучне чињенице, поред осталог и то да је на описани начин лако телесно повредио окр. ВВ ошт. ДД пре отпочињања туче између наведене две групе лица, а што свакако иде у прилог одбрани окр. ВВ, који је услед тога и оптужен, те оглашен кривим првостепеном пресудом, за покушај убиства, а не за тежи облик предметног кривичног дела, као што је то случај са окр. АА који је кривично дело учинио у каснијој фази поступка, када је већ дошло до насилничког понашања учесника предметног догађаја, па и самог окр. АА, који је при том насилничком понашању предузео и напред описане радње које насилничко понашање чине и безобзирним, а што је било од одлучног значаја код правне квалификације његових радњи.
Жалбом изјављеном у корист окр. АА, поред напред наведеног, указује се и на нејасне разлоге које је првостепени суд дао у погледу путање оштрице ножа којим је овај окривљени нанео телесне повреде сада пок. ЖЖ, које жалбене наводе, такође, другостепени суд није оценио основаним, будући да су закључци првостепеног суда, који су презентирани у образложењу побијане пресуде, проистекли из налаза и мишљења вештака медицинске струке, те је првостепени суд из овог доказа, али такође и из исказа испитаних сведока, али и из одбрана окривљених, неспорно утврдио да је пок. оштећени у тренутку повређивања био у погнутом положају, будући да је устајао са тла где је пао пошто је одгурнут од стране другог лица, тако да је у таквом положају њему окр. АА задао ударац ножем у витални део тела, а потом је оштрица ножа извађена из тела пок. оштећеног када се он усправљао, односно већ усправио, тако да се у одређеном смислу не подударају улазна и излазна путања оштрице ножа, нити је положај ножа, али и тела пок. оштећеног, био идентичан у тренутку убадања и у тренутку вађења оштрице ножа из тела пок. оштећеног, с тим што другостепени суд указује да је овде реч о периферним стварима на које се позива жалба, будући да су сви изведени докази, а што ни окривљени не оспорава, неспорно указали да је тешку телесну повреду опасну по живот сада пок. ЖЖ нанео окр. АА, те да је тој тешкој телесној повреди опасној по живот оштећени подлегао, тако да није спорно у овој кривичноправној ствари да је ову повреду оштећеном нанео овај окривљени и није спорна узрочно-последична веза између повреде и смртне последице, па се у овој кривичноправној ствари, као чињенице које су предмет доказивања, јављају само оне које су напред наведене, односно да ли је овај окривљени, али и остали окривљени, поступао у нужној одбрани, те уколико је поступао у нужној одбрани да ли је нужну одбрану прекорачио, или пак нема места примени овог института који би довео до ослобађања од оптужбе или пак блажег кажњавања, а такође и питање правне квалификације противправних радњи, како овог, тако и осталих окривљених, а о чему је напред било речи. У том правцу су и за другостепени суд без значаја ови наводи из жалбе, те позивање на налаз и мишљење стручног саветника др Бранимира Александрића, где се указује на одређене разлике између налаза и мишљења сталног судског вештака ангажованог од стране органа поступка и налаза и мишљења стручног саветника, будући да налаз и мишљење стручног саветника не доводе у питање у било ком делу учешће окр. АА у телесном повређивању сада пок. ошт. ЖЖ, а умишљај окривљеног, евентуално поступање у нужној одбрани, те примена других правних института је на суду, а не на вештаку, а закључци који су изведени од стране првостепеног суда су од стране другостепеног суда у овом делу у потпуности прихваћени.
Овом се жалбом, али и у целини гледано и од стране осталих бранилаца окривљених, указује и на нејасне разлоге које је првостепени суд дао код оцене урачунљивости окривљених, а нарочито у погледу присуства алкохолемије код њих, које жалбене наводе, у целини гледано, другостепени суд такође није могао да прихвати, будући да је првостепени суд и на ту околност извео доказ у виду обављеног вештачења преко вештака за област психијатрије и вештака за област психологије, из којих доказа, а узимајући у обзир и одбране окривљених у погледу конзумирања алкохола, па и психоактивних супстанци, те у погледу описивања предметног догађаја првостепени суд је правилно утврдио, односно да ли је код окривљених урачунљивост у потпуности била очувана или је пак урачунљивост била смањена, али у сваком случају не у битном степену који би утицао на другачија закључивања суда, мада би се и у том случају урачунљивост ценила пре довођења окривљених у такво стање, употребом алкохола или пак психоактивних супстанци, у смислу одредбе чл. 24 ст. 1 КЗ.
Првостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао јасне разлоге и у делу одбијања предлога за допуну доказног поступка од стране бранилаца окривљених, у смислу одредбе чл. 428 ст. 8 ЗКП, с тим што се и сада у жалбеном поступку понавља, нарочито у жалби браниоца окр. АА, да је било неопходно, ради правилности и потпуности утврђеног чињеничног стања, у овој кривичноправној ствари обавити и реконструкцију догађаја, што такође од другостепеног суда није прихваћено, будући да је на основу доказа које је првостепени суд извео на главном претресу, чињенично стање у свему што је од значаја за правилно пресуђење у овој кривичноправној ствари, правилно и потпуно утврђено, тако да би извођење овог и других доказа било сувишно.
У свим жалбама које су изјављене у корист окривљених указује се и на несразмеру између две групе лица која су учествовала у овом физичком сукобу, односно у насилничком понашању, и то да су са једне стране била тројица окривљених, а са друге стране 10 до 15 лица, па чак према исказу сведока ЗЗ и до 30 лица, што се у жалбама потенцира у прилог тезе да је реч о нужној одбрани на страни све тројице окривљених, а нарочито окривљених АА и ВВ, самим тим што је постојала ова несразмера, што такође од другостепеног суда није прихваћено, будући да је цео догађај трајао веома кратко, те да је неспорно утврђено да су окривљени свесно и вољно ушли у физички сукоб са том већом групом лица, с тим што су двојица од тројице окривљених у том физичком сукобу користили и ножеве, односно окр. АА, у току физичког сукоба, када је већ наступило насилничко понашање од стране свих учесника овог догађаја, а окр. ВВ на самом почетку, пре него што је дошло до насилничког понашања, те је убрзо након телесног повређивања два лица, односно тешког телесног повређивања сада пок. ошт. ЖЖ и пре тога лаког телесног повређивања ошт. ДД дошло до разилажења учесника ове туче, тако што су окривљени напустили лице места бежањем, али за то кратко учешће у овом догађају они су предузели све радње које представљају битне законске елементе кривичних дела за која су првостепеном пресудом оглашени кривим, а управо та несразмера у смислу да је са друге стране било више учесника ове туче је и један од разлога да након коришћења наведених ножева и телесног повређивања учесника ове туче из групе навијача … одмах напусте лице места, бежећи.
У погледу жалбе која је у корист окр. ВВ изјављена од стране његовог браниоца адв. Миленка Пауновића, где је ова жалба насловљена као „допуна жалбе“, Апелациони суд указује да је ову „допуну“ третирао као засебну жалбу, будући да она садржи све елементе које треба да садржи жалба да би по њој могао да одлучује другостепени суд, од позивања на законске основе побијања првостепене пресуде, образлагања тих основа па до стављања жалбеног предлога.
Са напред наведених разлога жалбени наводи бранилаца окривљених, али и жалбени наводи заступника јавне тужбе, оцењени су неоснованим.
У даљем тексту жалби које су изјављене у корист окривљених АА и ВВ, оспорава се правилност одлуке првостепеног суда у погледу изречених кривичних санкција – казни, па је ценећи те жалбене наводе, те разлоге које је првостепени суд дао код одлуке о казнама у односу на ову двојицу окривљених, другостепени суд оценио да су у овом делу жалбени наводи основани, при чему другостепени суд у свему прихвата утврђене олакшавајуће и отежавајуће околности које су значајне код одлуке о врсти и висини кривичне санкције, у смислу одредаба чл. 54 КЗ, како је то у побијаној пресуди наведено на страни 49 и страни 50 образложења, међутим, код оцене околности под којима је окр. АА извршио предметно кривично дело, односно ошт. пок. ЖЖ нанео тешку телесну повреду опасну по живот, којој је оштећени подлегао, другостепени суд је имао у виду чињенично утврђење првостепеног суда, које није обеснажено жалбеним наводима заступника јавне тужбе, нити се ова жалба на то осврће, да је овом телесном повређивању претходило то што је сада пок. оштећени одређеним предметом, односно дрветом како је то наведено на страни 46 образложења побијане пресуде, ударио у пределу главе и леђа овог окривљеног, након чега се потом дешава телесно повређивање ошт. пок. ЖЖ од стране окр. АА, али у тренутку када, у односу на окривљеног, није постојао противправни напад од стране оштећеног, а осим тога у овај физички сукоб, како је напред наведено, окр. АА, као и остали окривљени, ушао је добровољно, па без обзира што се овакво поступање окр. АА не може третирати као поступање у нужној одбрани, понашање ошт. ЖЖ који је активно учествовао у предметној тучи, са високом степеном алкохолемије, нужно се мора узети у обзир код одлуке о кривичној санкцији у односу на окр. АА, у смислу олакшавајуће околности, сходно чему је у односу на овог окривљеног, а прихватајући остале олакшавајуће и отежавајуће околности из првостепене пресуде, Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у односу овог окривљеног, тако што га је за предметно кривично дело осудио на казну затвора у трајању од 16 (шеснаест) година уз урачунавање у казну времена проведеног у притвору, у смислу одредбе чл. 63 ст. 1 КЗ, којом ће се казном по оцени овог суда остварити сврха кажњавања из одредаба чл. 42 КЗ, те општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција из одредбе чл. 4 ст. 2 КЗ. Такође, овај суд је преиначио првостепену пресуду у делу одлуке о казни, такође усвајањем жалбе одбране, али истовремено ценећи у односу на ове окривљене, али и у односу на окр. ББ, и одлуку о казнама по службеној дужности у смислу одредбе чл. 451 ст. 2 тач. 1 ЗКП, тако што је овог окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, имајући у виду тежину повреде коју је задобио ошт. ДД, односно да се ради о плиткој убодини у виду лаке телесне повреде, те имајући у виду запрећену казну за предметно кривично дело, односно казну прописану одредбом чл. 113 КЗ, од пет до петнаест година и да је реч о неосуђиваном лицу, којом казном ће се, такође, по оцени овог суда остварити наведена сврха кажњавања те општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција. У односу на окр. ББ, другостепени суд није прихватио жалбене наводе којима се оспорава правилност одлуке о кривичној санкцији, будући да је за предметно кривично дело законом прописана казна затвора до три године, а окривљени је осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци и то уз погодност да ту казну издржава у просторијама у којима станује, тако да по оцени овог суда није оправдан предлог из жалбе његовог браниоца за блаже кажњавање, а имајући у виду напред наведену сврху кажњавања и сврху прописивања и изрицања кривичних санкција из поменутих одредби.
Како је другостепени суд у обавези да испита по службеној дужности све кривичне санкције, не само казне, то је овај суд испитао и одлуку о изреченој мери безбедности окр. АА, па је нашао да је првостепени суд у том делу правилно одлучио, односно правилно изрекао меру безбедности одузимање предмета из чл. 87 КЗ.
У жалбама које су изјављене у корист окривљених ББ и ВВ у уводном делу се наводи да се жалбе изјављују и због одлуке о трошковима кривичног поступка, међутим, у жалбеним предлозима браниоци ових окривљених нису навели у ком правцу предлажу преиначење или пак траже укидање првостепене пресуде у том делу, нити је то образложено, а одлуку о трошковима кривичног поступка другостепени суд не испитује по службеној дужности.
Применом одредаба чл. 457 и 459 ст. 1 ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија,
Александар Блануша,с.р.