Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » ЗКП-35 Кривично процесно право » КЖ1-719.17 незаконити докази
КЖ1-719.17 незаконити докази
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж1-719/17
Дана: 15.06.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Злате Несторовић и Есада Вељовића, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном поступку против окривљеног АА, кога брани – адвокат Зоран Цветковић, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1) Кривичног законика, одлучујући о заједничкој жалби бранилаца окривљеног – адвоката Бранкице Орловић и Игњата Ђоровића, изјављеној против пресуде Вишег суда у Крушевцу К.бр. 32/16 од 04.04.2017. године, у седници већа одржаној у смислу одредби члана 447) Законика о кривичном поступку, дана 15.06.2017. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована, заједничка жалба бранилаца окривљеног АА- адвоката Бранкице Орловић и Игњата Ђоровића, а пресуда Вишег суда у Крушевцу К.бр. 32/16 од 04.04.2017. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Виши суд у Крушевцу, побијаном пресудом, окривљеног АА огласио је кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1) Кривичног законика – КЗ, извршеног у време, на месту и начин ближе описан у изреци те пресуде, и за то извршено кривично дело га осудио на казну затвора у трајању од 3 – три године.
На основу одредби чланова 87. и 246. став 7) КЗ, према окривљеном је изречена мера безбедности одузимања предмета и одузета опојна дрога „канабис“ у количини од 27,472 грама нето масе.
Истом пресудом окривљени је обавезан да плати на име трошкова кривичног поступка у корист буџетских средстава Вишег јавног тужилаштва у Крушевцу новчани износ од 49.080,42 динара и у корист буџетских средстава Вишег суда на име паушала износ од 5.000,00 динара, све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Против напред цитиране пресуде, благовремено су изјавили заједничку жалбу браниоци окривљеног АА – адвокати Бранкица Орловић и Игњат Ђоровић, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, с предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу, укине пресуду Вишег суда у Крушевцу К.бр. 32/16 од 04.04.2017. године и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или преиначи и окривљеног АА огласи кривим за кривично дело из члана 246а) КЗ. У жалби је стављен захтев да окривљени и његови браниоци буду обавештени о седници већа другостепеног суда, ради присуства истој.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу у свом поднеску Ктж-733/17 од 02.06.2017. године, предложио је да Апелациони суд, као другостепени, одбије заједничку жалбу бранилаца окривљеног АА, а пресуду Вишег суда у Крушевцу К.бр. 32/16 од 04.04.2017. године, потврди.
Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу одредбе члана 447) Законика о кривичном поступку - ЗКП, у присуству окривљеног АА и његовог браниоца – адвоката Бранкице Орловић, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу и браниоца окривљеног – адвоката Игњата Ђоровића, на којој је размотрио списе предмета, испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 451. став 1) ЗКП, у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у изјављеној жалби, па је по оцени навода и предлога жалбе, објашњења датих у седници већа и предлога Апелационог јавног тужиоца из напред цитираног поднеска, нашао:
-да је заједничка жалба бранилаца окривљеног АА – адвоката Бранкице Орловић и Игњата Ђоровића, неоснована.
Неосновано браниоци окривљеног АА, у заједничкој жалби истичу да је побијана првостепена пресуда заснована на одбрани окривљеног датој пред овлашћеним службеним лицима ПУ Крушевац, а да је приликом саслушања повређено право осумњиченог на одбрану из члана 68. став 1. тачка 7) ЗКП, да на записнику о саслушању осумњиченог Ку.број 624/16 од 25.02.2016. године, није констатовано да је осумњичени одбио поверљив разговор са браниоцем по службеној дужности, нити су наведени разлози одбијања поверљивог разговора, те да о праву на поверљив разговор осумњичени није поучен, па је истинита тврдња осумњиченог да бранилац по службеној дужности није присуствовао саслушању од самог почетка, већ је приступио у току саслушања, те из навода заједничке жалбе произилази да је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП иако се то изричито у заједничкој жалби бранилаца окривљеног не указује.
Одредбом члана 289. став 4) ЗКП прописано је ако осумњичени пристане да да исказ, орган који обавља саслушање ће поступити у складу са одредбама овог Законика о саслушању окривљеног под условом да су пристанак осумњиченог да буде саслушан и његов исказ током саслушања дат у присуству браниоца. Записник о овом саслушању се не издваја из списа и може се користити као доказ у кривичном поступку.
Претпоставке за саслушање окривљеног прописане су у члану 85) ЗКП, која у ставу 2) предвиђа да ће се окривљеном саопштити и омогућити да користи права из члана 68. став 1) овог Законика. Како је одредбом члана 289. став 2. и 3) ЗКП прописано ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тачка 1) и 2) овог Законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању и да ће полиција без одлагања обавестити надлежног јавног тужиоца, а јавни тужилац може обавити саслушање осумњиченог, присуствовати саслушању или саслушање поверити полицији.
У конкретној ситуацији како се није радило о ухапшеном лицу, приликом саслушања од стране полиције у својству осумњиченог обавеза је да се исти поучи само о правима из члана 68. став 1. тачка 1) и 2) ЗКП, па чињеница да у записник о саслушању осумњиченог у полицији Ку.број 624/16 од 25.02.2016. године, није унето да је осумњичени поучен о праву на поверљив разговор, нити су наведени разлози за одбијање поверљивог разговора, не чине записник о саслушању осумњиченог незаконитим доказом који је прибављен супротно одредбама Законика о кривичном поступку. Ово стога, што по оцени Апелационог суда, ако осумњичени није ухапшено лице, то и не постоји обавеза да пре него што буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се назире само гледањем, а не слушањем.
Из списа предмета – записника о саслушању осумњиченог АА, ПУ Крушевац од 25.02.2016. године произилази да је осумњичени пре саслушања у смислу члана 289. став 4) ЗКП поучен о својим правима у кривичном поступку, пре свега о праву на браниоца, да није дужан да износи своју одбрану, нити да одговара на постављена питања и да све што изјави може бити коришћено као доказ у кривичном поступку, из чега произилази да је осумњичени о свим правима која има према одредбама Законика о кривичном поступку поучен, и како се осумњичени одрекао права на браниоца по сопственом избору, а радило се о сумњи да је извршио кривично дело за које је обавезна одбрана, то му је правилно постављен бранилац по службеној дужности.
Није спорно да у конкретном случају осумњичени мора приликом саслушања и пре него што исто отпочне имати браниоца, међутим, неосновано се жалбом бранилаца окривљеног тврди да је бранилац по службеној дужности приступио у току саслушања окривљеног, кад је исто већ било започето, јер је у првостепеном поступку несумњиво утврђено саслушањем у својству сведока, браниоца по службеној дужности адвоката ББ и полицијских службеника ВВ и ГГ, да је бранилац по службеној дужности био присутан саслушању осумњиченог од самог почетка саслушања осумњиченог АА, а ту чињеницу је и сам осумњичени потврдио потписивањем записника без примедби.
Имајући напред наведено у виду, наводи истакнути у заједничкој жалби бранилаца окривљеног да осумњичени није имао браниоца од почетка саслушања су оцењени неоснованим, а чињеница да није осумњичени имао поверљив разговор са браниоцем, да у записник нису унети поука о праву на поверљив разговор и нису наведени разлози одбијања поверљивог разговора са браниоцем, не чине исказ окривљеног незаконитим, нити су повређена права осумњиченог на одбрану, поготову што поука о праву на поверљив разговор и изостанак такве констатације на записнику нису ни били обавезни у конкретном случају и не чине његов саставни део.
Стога је по оцени Апелационог суда, правилно поступио првостепени суд када је нашао да исказ осумњиченог АА дат у полицији представља валидан доказ на коме се може заснивати судска одлука.
Побијајући пресуду због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, заједничком жалбом бранилаца окривљеног се истиче да је изрека пресуде противречна сама себи, разлози пресуде противречни изреци, дати разлози потпуно нејасни и у знатној мери противречни, због чега није могуће испитати законитост и правилност пресуде, а при томе се не указује у чему се те повреде огледају, већ се оне виде у чињеници да је првостепени суд погрешно ценио изведене доказе, па би наведене битне повреде представљале рефлекс погрешно утврђеног чињеничног стања. Ови наводи су неприхватљиви.
Ово, пре свега, што је по оцени Апелационог суда, првостепени суд у образложењу побијане пресуде, сходно својој обавези из члана 428. став 8) ЗКП изнео јасне, довољне и аргументоване разлоге, који су у складу са садржином исправа и записника у списима, о томе које чињенице је утврдио у кривичном поступку, а предмет су доказивања и из којих разлога их узима као доказане или недоказане, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли је окривљени учинио кривично дело и при примењивању одредаба закона на окривљеног и кривично дело. Сасвим је друго питање, да ли је првостепени суд те чињенице правилно утврдио, а евентуална погрешка суда у том погледу је основ за побијање пресуде због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а не наведене битне повреде одредаба кривичног поступка из напред цитираног прописа.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд није учинио битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.
Стога, поступајући на описани начин првостепени суд није учинио битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) и 2) ЗКП, како се то неосновано инсистира у заједничкој жалби бранилаца окривљеног АА.
Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и с тим у вези указујући на повреду кривичног закона, заједничком жалбом бранилаца окривљеног оспорава се правилност чињеничних закључака првостепеног суда у погледу битних чињеница за постојање кривичног дела и кривице окривљеног АА. С тим у вези жалбом истичу да првостепени суд није на поуздан начин утврдио постајање умишљаја на страни окривљеног за извршење кривичног дела у питању, будући да је исти опојну дрогу неовлашћено купио и неовлашћено држао за сопствене потребе у мањој количини, па би се према наводима жалбе у конкретном случају радило о кривичном делу из члана 246а) КЗ, те се истовремено указује да у првостепеном поступку није разјашњено због чега је окривљени део опојне дроге у количини од 6,472 грама упаковао у 21 пакетић од алуминијумске фолије, те да ли је ова количина опојне дроге „канабис“ била намењена продаји или како то окривљени тврди за сопствене потребе, што је сасвим логично, с обзиром на чињеницу да је окривљени дугогодишњи зависник од употребе ове дроге и да често исту у количини од једног „џоинта“ дневно ужива ван куће, па имајући у виду чињеницу да је окривљени у време куповине па до одузимања већ утрошио скоро половину купљене предметне опојне дроге за сопствене потребе, то је несумњиво истинита његова одбрана како у погледу начина паковања и намене опојне дроге, а да је првостепени суд погрешном оценом изведених доказа и одбране окривљеног погрешно утврдио чињенично стање и извео погрешан закључак у погледу одлучне чињенице – намене опојне дроге упаковане у пакетиће.
По оцени Апелационог суда, изнетим жалбеним наводима не доводи се у сумњу правилност закључка првостепеног суда да је окривљени АА критичном приликом извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1) КЗ, а на начин и под околностима ближе описаним у изреци побијане пресуде, будући да је првостепени суд правилном и свеобухватном оценом свих изведених доказа појединачно и у међусобној вези, као и са одбраном окривљеног потпуно и правилно утврдио чињенично стање.
Наиме, првостепени суд је дао јасне и потпуне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд, о томе због чега није прихватио одбрану окривљеног да опојну дрогу „канабис“ упаковану у 21 пакетић није неовлашћено држао ради даље продаје. Заједничком жалбом бранилаца окривљеног АА се оспорава закључак првостепеног суда да је окривљени са умишљајем предметну опојну дрогу неовлашћено држао ради даље продаје, при чему се понавља измењена одбрана дата у тужилачкој истрази и на главном претресу, и указује да је иста запакована у више пакетића за сопствену употребу предметне дроге у ситуацији кад окривљени исту ужива ван куће, те да се на основу начина паковања предметне дроге, њене количине и исказа окривљеног датог пред овлашћеним лицима полиције без поуке о праву на поверљив разговор са браниоцем по службеној дужности и при чињеници да бранилац није присуствовао саслушању окривљеног од почетка, без обзира на исказе испитаних сведока који су присуствовали саслушању окривљеног не доводи у сумњу истинитост одбране окривљеног дате на главном претресу. Насупрот наводима заједничке жалбе бранилаца окривљеног, првостепени суд је своју одлуку у оспореном делу базирао на потпуно и тачном утврђеном чињеничном стању и извео правилне закључке у погледу спорне инкриминисане радње окривљеног, односно сврхе неовлашћеног држања предметне опојне дроге упаковане у 21 пакетић. Без обзира на чињеницу што је утврђено да је окривљени АА зависник од употребе опојне дроге канабис – тзв. „марихуана“, што је и потврђено анализом узорка урина на ПАС и истицања у одбрани да ужива дневну дозу од једног „џоинта“ ван куће, те да је то разлог за размеравање и паковање једног дела предметне опојне дроге од укупно купљене количине, очигледно да је предметна опојна дрога која је од окривљеног одузета, а упакована у 21 пакетић, није била намењена његовим потребама, јер је неспорно утврђено да је окривљени наведени део дроге канабис, неовлашћено држао ради даље продаје, будући да је сам изјавио пред овлашћеним лицима полиције у присуству браниоца по службеној дужности да је део купљене предметне опојне дроге од 50 грама, упаковао у пакетиће у сврху даље продаје потенцијалним купцима и повраћаја новца утрошеног за куповину целокупне количине предметне опојне дроге, а што првостепени суд правилно закључује, не само на основу саслушања окривљеног пред овлашћеним лицима полиције, већ и чињенице да се радило о већем броју пакетића, спаковане опојне дроге на начин на који се то уобичајено ради у сврху њене даље продаје и то у папирима исте величине, боје и облика, прецизно и уредно, а у ситуацији кад окривљени неовлашћено држи још у две кутије исту врсту предметне опојне дроге неупаковану, а намењену за сопствене потребе и у већој количини од разграмиране количине, то је у вези са упакованом опојном дрогом у пакетиће првостепени суд правилно оценио одбрану окривљеног неприхватљивом, коју је у току каснијег поступка оспорио постојање умишљаја на страни окривљеног за извршење кривичног дела у питању, тврдећи да је само размишљао да део опојне дроге евентуално прода али да о томе није донео коначну одлуку, нити је опојну дрогу продавао.
По оцени Апелационог суда, релевантни су жалбени наводи којима се указује да је упакована мања количина опојне дроге, јер за постојање кривичног дела у питању одлучна је чињеница да ли се опојна дрога неовлашћено држи ради продаје, а не и количина исте.
Остали наводи заједничке жалбе бранилаца окривљеног који се односе на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, нису од значаја за исход овог кривичног поступка.
Према томе, чињенично стање – како у погледу чињеница које чине обележја кривичног дела у питању, тако и у питању оних који се тичу кривице окривљеног АА према учињеном делу, правилно је и потпуно утврђено, а квалификацијом дела по члану 246. став 1) КЗ и кривични закон је правилно примењен, о чему су у побијаној пресуди дати ваљани разлози на страни 9. образложења, које у свему као правилне прихвата и овај суд.
Зато се супротни жалбени наводи заједничких бранилаца окривљеног о томе да се у конкретном случају ради о кривичном делу из члана 246а) КЗ, показују неоснованим.
Испитујући одлуку о казни, а поводом заједничке жалбе бранилаца окривљеног и по службеној дужности у смислу одредбе члана 451. став 2. тачка 1) ЗКП, Апелациони суд налази да је заједничка жалба бранилаца окривљеног и у овом делу неоснована.
Наиме, првостепени суд је применом одредбе члана 54. став 1) КЗ ценио све олакшавајуће околности, које се тичу породичног стања окривљеног, његов ранији живот – неосуђиваност и старосну доб и у одсуству отежавајућих околности, правилно поступио када је окривљеног АА због извршеног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1) КЗ осудио на казну затвора у трајању од 3 – три године. По оцени Апелационог суда, казна затвора у напред наведеном трајању, с обзиром да је иста изречена у висини законом прописаног минимума за кривично дело у питању, те да је судско ублажавање исте забрањено одредбом члана 57. став 2) КЗ, кад нису испуњени услови из члана 57. став 4) КЗ, то се иста показује као сразмерна тежини учињеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и нужна и довољна за остварење сврхе кажњавања прописане чланом 42) КЗ.
Стога се супротни наводи жалбе бранилаца окривљеног, с предлогом ослобађања окривљеног од оптужбе, као и оних да се окривљени огласи кривим за кривично дело из члана 246а) КЗ и осуди на адекватну кривичну санкцију, показују неоснованим.
Заједничком жалбом бранилаца окривљеног првостепена пресуда се побија и због других одлука, а при томе се не указује у чему се састоји незаконитост или неправилност тих одлука, па овакве жалбене наводе Апелациони суд, оцењује неоснованим.
Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 457) ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија,
Љубинко Ћетеновић,с.р.