Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-30 Кривична дела против правног саобраћаја » Кж 1 818-17 навођење на оверавање неистинитог садржаја
Кж 1 818-17 навођење на оверавање неистинитог садржаја
Републикa Србијa
AПЕЛAЦИОНИ СУД У КРAГУЈЕВЦУ
Број: Кж1-818/17
Дaнa: 24.07.2017. године
К р a г у ј е в a ц
У ИМЕ НАРОДА
AПЕЛAЦИОНИ СУД У КРAГУЈЕВЦУ, у већу сaстaвљеном од судијa: Рaдомaнa Спaрићa, председникa већa, Ружице Ђурђевић и Оливере Бојовић, члaновa већa, са записничарем Татјаном Живковић, у кривичном поступку против окривљеног АА из ....., због кривичног дела превара у осигурању у покушају из члан 208а став 3. у вези става 1. у вези члана 30. Кривичног законика (КЗ) и др., одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА, адвоката Славице Игњатовић из Младеновца и браниоца окривљеног ББ, адвоката Синише Симића из Београда, изјављеним против пресуде Основног суда у Горњем Милановцу 1К.бр.500/13 од 28.02.2017. године, у седници већа одржаној у смислу члана 511. став 1. ЗКП, у присуству браниоца окривљеног ББ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, дана 24.07.2017. године, донео је једногласно
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката Славице Игњатовић и браниоца окривљеног ББ, адвоката Синише Симића, а пресуда Основног суда у Горњем Милановцу 1К.бр.500/13 од 28.02.2017. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Горњем Милановцу 1К.бр.500/13 од 28.02.2017. године, оглашени су кривим окривљени АА, због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја у саизвршилаштву из члана 358. став 1. у вези са чланом 33. КЗ, за које му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и кривичног дела превара у осигурању у покушају из члана 208а став 3 у вези става 1 у вези члана 30 КЗ, за које му је утврђена казна затвора у трајању од једне године и новчана казна у износу од 100.000,00 динара, и окривљени ББ, због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја у саизвршилаштву из члана 358. став 1. у вези са чланом 33 КЗ, па је окривљеном АА изречена условна осуда тако што му је утврђена јединствена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и 2 (два) месеца и истовремено одређено да се иста неће извршити уколико у периоду од 3 (три) године по правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело и истовремено осуђен на новчану казну у износу од 100.000,00 (стохиљада) динара, коју је дужан да плати у року од 3 (три) месеца по правноснажности пресуде, а ако не плати новчану казну у остављеном року иста ће бити замењена казном затвора, тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара одредити један дан казне затвора, док је окривљени ББ осуђен на казну затвора у трајању од 3 (три) месеца.
Истом пресудом окривљени су обавезани да плате суду на име паушала износе од по 12.000,00 динара, као и остале трошкове кривичног поступка солидарно у износу од 92.298,18 динара, све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Против првостепене пресуде жалбе су изјавили:
- бранилац окривљеног АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног законика и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу пресуду Основног суда у Горњем Милановцу 1К.бр.500/13 од 28.02.2017. године преиначи и окривљеног АА ослободи од оптужбе или исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, и
- бранилац окривљеног ББ, због битне повреде одредбе кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу пресуду Основног суда у Горњем Милановцу 1К.бр.500/13 од 28.02.2017. године преиначи и окривљеног ББ ослободи од оптужбе за кривично дела за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, или му изрекне блажу кривичну санкцију или да побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, уз захтев да окривљени и бранилац буду обавештени о седници већа Апелационог суда.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу је у поднеску Ктж-829/17 од 26.06.2017. године, предложио да Апелациони суд одбије жалбе бранилаца окривљених А.А. и Б.Б., и потврди пресуду Основног суда у Горњем Милановцу 1К.бр.500/13 од 28.02.2017. године.
Апелациони суд у Крагујевцу, је одржао седницу већа у смислу члана 511 став 1 ЗКП, у присуству браниоца окривљеног ББ, који је на седници већа повукао предлог о обавештавању окривљеног о седници већа другостепеног суда, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, на којој је размотрио списе предмета и испитао побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, па је по оцени навода и предлога из жалби, као и писменог изјашњења Апелационог јавног тужиоца датог у наведеном поднеску, као и објашњења изнетих на седници већа, нашао:
Жалбе су неосноване.
У жалби браниоца окривљеног АА се наводи да се првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, али без даљег нумеричког означавања на који став и тачку се повреда односи и ближег конкретизовања истих у образложењу жалбе, док се у жалби браниоца окривљеног ББ, наводи као основ побијања битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11. и став 2. тачка 1. и 2. ЗКП.
Међутим, насупрот изнетим жалбеним наводима браниоца окривљеног ББ, Апелациони суд налази да првостепена пресуда није донета повредом поступка ове врсте, јер је изрека побијане пресуде разумљива и садржи јасан и потпун опис радње извршења из којих произилазе сва законска обележја кривичног дела за које је ББ оглашен кривим и није противречна сама себи, нити разлозима пресуде из којих се поуздано закључује да је окривљени извршио предметно кривично дело и које је све радње предузео ради извршења истог. Такође, из наведених разлога се види који докази потврђују одлучне чињенице о извршењу кривичног дела окривљеног ББ и како је првостепени суд ценио изведене доказе.
Апелациони суд такође налази да је жалба браниоца окривљеног ББ, у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, неоснована. Наиме, бранилац у жалби наводи да је пресуда заснована на доказу на коме се по одредбама Законика о кривичном поступку пресуда не може заснивати и као недозовљен доказ означава налаз и мишљење вештака саобраћајне струке који је пре покретања кривичног поступка “наручило за потребе да избегне плаћање штете” осигуравајуће друштво ... коме налазу и мишљењу, по ставу браниоца, преостала два вештачења нису желела да буду противречна. С тим у вези, по ставу браниоца суд је требало да позове на главни претрес представника комисије вештака, која је дала налаз и мишљење по захтеву осигуравајућег друштва, како би одговарао на питања одбране и дао објашњења за дати налаз и мишљење.
Истакнуте наводе из жалбе браниоца окривљеног ББ Апелациони суд оцењује неоснованим, а из следећих разлога:
Према одредби члана 16. став 1. ЗКП судске одлуке се не могу заснивати на доказима који су непосредно или посредно, сами по себи или према начину прибављања у супротности са Уставом, овим закоником, другим законом или општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, осим у поступку који се води због прибављања таквих доказа, док је чланом 84. став 1. ЗКП прописано да докази који су прибављени противно члану 16. став 1. тог законика (незаконити докази) не могу бити коришћени у кривичном поступку. Према члану 438. став 2. тачка 1. ЗКП, битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама тог законика не може заснивати, дакле, за постојање ове битне повреде одредаба кривичног поступка, нужно је да је судска одлука заснована на доказу који је сам по себи или према начину прибављања у супротности са одредбама ЗКП.
По оцени Апелационог суда, налаз и мишљење вештака саобраћајне струке по захтеву .... јесте доказ који је суд извео на главном претресу али на истом није засновао пресуду већ је чињеницу да се мотоцикл марке “Хонда” није могао сударити са аутомобилом марке “Опел”, на начин како су то у својим одбранама представили окривљени, утврдио из налаза и мишљења вештака саобраћајне стуке Драгана Давидовића и комисије вештака Департмана за саобраћај Факултета техничких наука из Новог Сада, који су налаз и мишљење дали након спроведене анализе кинематике кретања возила у зони места незгоде с обзиром на трасу пута, анализе оштећења на возилима “Хонда” и “Опел”, анализе трагова који су регистровани у увиђајној документацији и који су видљиви на фотографијама из увиђајне документације, а које налазе и мишљења вештака је суд оценио као јасне, дате по правилима науке и по најбољем стручном знању вештака за ту врсту вештачења, при чему исти ничим нису доведени у сумњу, нити је пак у датим налазима и мишљењима било нејасноћа, непотпуности и противречности које би довеле у сумњу њихову веродостојност. Стога су наводи жалбе браниоца окривљеног ББ о учињеној битној повреди одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, оцењени неоснованим.
Међутим, суштина жалби бранилаца окривљених се своди на побијање првостепене пресуде због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и понављање одбране окривљеног из поступка пред првостепеним судом да нису извршили кривична дела за која су оптужени и оглашен кривим, при чему се суштински даје другачија оцена одбрана окривљених и других изведених доказа, без указивања на постојање неке чињенице и околности који нису цењени од стране првостепеног суда и који би доводили у сумњу правилност његовог закључивања. Због тога, предње жалбене наводе Апелациони суд оцењује кaо неосновaне, јер је првостепени суд нa основу изведених и прaвилно оцењених свих докaзa, које је ценио појединaчно и у међусобној повезaности, a у склопу изнетих одбрaна окривљених прaвилно и у потпуности утврдио чињенично стaње, јасно означавајући које чињенице је из којих од доказа утврдио и због чега је исте ценио као веродостојне, са посебном оценом одбране окривљених АА и ББ, као неприхватљиве.
Првостепени суд правилно није прихвaтио одбрaне окривљених, који су навели да се радило о стварној саобраћајној незгоди у којој је учествовао окривљени АА са мотоциклом марке “Хонда” и окривљени ББ са возилом марке “Опел”, те да је као последица исте настала материјална штета на мотоциклу окривљеног АА и аутомобилу окривљеног ББ и да су ту наводну саобраћајну незгоду пријавили ПС Горњи Милановац.
Ово из разлога што је и по оцени овог суда њихова одбрана у супротности са осталим изведеним доказима, а пре свега налазима и мишљењима вештака саобраћајне стуке Драгана Давидовића и комисије вештака Департмана за саобраћај Факултета техничких наука из Новог Сада, које је прихватио првостепени суд, а који докази несумњиво указују да су окривљени симуловали саобраћајну незгоду, представљајући да је критичном приликом наводно дошло до контакта између њихових возила и до штете на истим.
Наиме и по налажењу Апелационог суда првостепени суд је правилном оценом налаза и мишљења наведених вештака, који су на основу анализе података садржаних у записнику о увиђају, заједно са криминалистичко-техничком документацијом, као саставним делом записника о увиђају, и других изведених доказа, закључили да се возила окривљених нису могла сударити на начин како су то они у својим изјавама навели, а првостепени суд је све то правилно ценио, па и Апелациони суд налази да се у стручност и објективност наведених вештака не може сумњати.
Ово из разлога што су вештаци саобраћајне струке на основу спроведене анализе кинематике кретања возила у зони места незгоде, с обзиром на трасу пута, као и детаљном и упоредном анализом оштећења на возилима, њиховог интезитета, локације и облика оштећења закључили да оштећења нису могла настати на начин како то представљају окривљени, јер се оштећења на возилима међусобно не уклапају по правцу и смеру настанка, нити по облику и интезитету силе која је деловала на возила. Исто тако вештаци су детаљном анализом трагова који се налазе у зони места наводне саобраћајне незгоде (трагова клизања-гребања по коловозу и трагова течности) искључили могућност да се саобраћана незгода догодила на начин како су то навели окривљени.
Апелациони суд налази да се неосновано се у жалбама бранилаца окривљених АА и ББ, истиче да је саобраћајни полицајац, сведок ВВ сачинио записник о увиђају са скицом лица места и фотодукоментацијом без ичијег навођења или објашњавања и утврдио да се догодила незгода и да је дошло до контакта возила, тако да није доведен у заблуду од стране окривљених.
Наиме, у жалбама се губи из вида чињеница да су окривљени представили сведоку ВВ да су учесници саобраћајне незгоде која се наводно догодила критичном приликом, иако се радило о симуловању саобраћајне незгоде од стране окривљених. Тачно је, иако се у конкретном случају радило о саобраћајној незгоди која се у стварности није догодила, да је сачињен записник о увиђају, јер саобраћајни полицајац није уочио да се ради о инсценираној незгоди, па у складу са тим и сачињени записник о увиђају је садржао неистините чињенице. Међутим, по налажењу Апелационог суда, околност да сведок ВВ није уочио да се ради о фиктивној саобраћајној незгоди и да је сачинио записник о увиђају, не доводи у питање постојање предметног кривичног дела, с обзиром да је исти као овлашћено лице сачинио записник, у које је навео неистините чињенице, што је последица заблуде у коју су га довели окривљени, а све у циљу како би се на основу наведеног записника могло доказивати неко непостојеће право.
Побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања бранилац окривљеног АА оспорава оцену изведених доказа коју је првостепени суд дао у образложењу побијане пресуде, и наводи да не постоје докази да је окривљени АА извршио кривична дела за која је оглашен кривим и осуђен. Исто тако у жалби се истиче да у радњама окривљеног АА нема обележја кривичног дела превара у осигурању у покушају, јер се предметно дело не може извршити у покушају, а у конкретном случају окривљени није прибавио противправну имовинску корист у било ком износу, а поготово не у износу који прелази четристопедесет хиљада динара.
Испитујући првостепену пресуду у вези са изложеним жалбеним наводима, Апелациони суд налази да су исти неосновани, јер је првостепени суд недвосмислено утврдио да је окривљени АА у време на начин и под околностима описаним у изреци првостепене пресуде у намери да себи прибави противправну имовинску корист у износу који прелази 450.000,00 динара, покушао да лажним приказивањем чињеница доведе у заблуду ....., а у вези са осигурањем, и да му исто на штету своје имовине исплати износ од 1.019.850,00 динара, на име наводне штете на возилу, која након што је утврђено да до саобраћајне незгоде није дошло на начин како је то презентирано у документацији коју је поднео окривљени, од стране оштећеног није исплаћена.
Све напред наведене чињенице у међусобној повезаности са другим утврђеним битним чињеницама упућују на несумњив закључак да су окривљени у критично време извршили предметна кривична дела, при чему је првостепени суд све битне чињенице врло детаљно анализирао и повезао у јединствену целину, те за свој закључак дао јасне, исцрпне и уверљиве разлоге у образложењу побијане пресуде, а које у потпуности прихвата и овај суд налазећи да нису доведени у сумњу жалбеним наводима бранилаца окривљених, па су њихове жалбе због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања оцењене као неосноване.
Апелациони суд је такође ценио и остале наводе из жалби бранилаца окривљених који се односе на битне повреде одредаба кривичног поступка и утврђено чињенично стање, па налази да су исти неосновани и без битног утицаја на другачији исход овог кривичног поступка.
На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон, када је радње окривљених АА и ББ описане у првом ставу изреке пресуде правно квалификовао као кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја у саизвршилаштву из члана 358. став 1. у вези са чланом 33. КЗ, а радње окривљеног АА описане у другом ставу изреке пресуде као кривично дело превара у осигурању у покушају из члана 208а став 3. у вези става 1. у вези члана 30. КЗ, при чему је о извршеној прaвној оцени делa дaо рaзлоге које у потпуности прихвaтa и овај суд, тaко дa се првостепенa пресудa неосновaно побијa жалбама бранилаца окривљених због повреде кривичног зaконa.
Наиме, окривљени АА и ББ су након инсценирања саобраћајне незгоде довели у заблуду службено лице ПС Горњи Милановац, да сачини записник о увиђају саобраћајне незгоде са скицом лица места, тако што су предочили службеном лицу неистините чињенице о томе да је дошло до саобраћајне незгоде, а на основу којих изјава је службено лице сачинило записник о увиђају, па су тиме довели у заблуду надлежни орган да у записнику о увиђају, који има доказну снагу као јавна исправа, овери штогод неистинито што може служити као доказ у правном саобраћају, док је окривљени АА, након тога у намери да себи прибави противправну имовинску корист у износу који прелази 450.000,00 динара, лажним приказивањем чињеница са умишљајем покушао да доведе у заблуду ...., а у вези са осигурањем, и да исто на штету своје имовине му исплати износ од 1.019.850,00 динара, на име наводне штете на возилу окривљеног, која након што је утврђено да до саобраћајне незгоде није дошло на начин како је то презентирано у документацији коју је поднео окривљени, од стране оштећеног осигуравајућег друштва није исплаћена.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, по жалбама бранилаца окривљених, Апелациони суд налази да су жалбе неосноване.
Наиме, првостепени суд је приликом одлучивања о кривичној санкцији окривљеним као олакшавајуће околности ценио да су породични људи, да имају по двоје деце, да су се коректно држали пред судом, окривљеном АА да раније није осуђаиван, док је на страни окривљеног ББ као отежавајућу околност ценио да је раније више пута осуђиван, а на страни окривљеног АА није нашао отежавајуће околности, па је окривљеном АА за кривично дело навођење на оверавање неистинитог садржаја у саизвршилаштву из члана 358 став 1 у вези са чланом 33 КЗ, утврдио казну затвора у трајању од три месеца, а за кривичног дела превара у осигурању у покушају из члана 208а став 3 у вези става 1 у вези члана 30 КЗ, утврдио казну затвора у трајању од једне године и новчану казну у износу од 100.000,00 динара, па му је изрекао условну осуду тако што му је утврдио јединствену казну затвора у трајању од једне године и два месеца и истовремено одредио да се јединствена казна неће извршити ако окривљени у року од три године по правноснажности пресуде не
учини ново кривично дело и истовремено га осудио га на новчану казну у одређеном износу од 100.000,00 динара, а окривљеног ББ на казну затвора у трајању од три месеца.
По налажењу Апелационог суда олакшавајуће околности на страни окривљеног АА имају такав значај да умањују тежину кривичних дела до мере која допушта изрицање условне осуде, те се у конкретном случају може очекивати да је условна осуда са утврђеним појединачним и јединственом казном затвора и одређеним временом проверавања као у изреци првостепене пресуде одговарајућа кривична санкција са којом ће се остварити њена сврха прописана у члану 64. став 2. КЗ. Апелациони суд такође налази да је новчана казна у одређеном износу од 100.000,00 динара довољна и нужна за остваривање сврхе кажњавања прописане чланом 42. КЗ. Исто тако по налажењу овог суда казна затвора изречена окривљеном Б.Б. је сразмерна тежини извршеног кривичног дела, степену кривице окривљеног као извршиоца и представља одговарајућу и нужну меру за остваривање сврхе кажњавања предвиђене чланом 42. КЗ, у оквиру опште сврхе кривичних санкција из члана 4. став 2. КЗ.
Сходно изнетом, неосновани су жалбени наводи бранилаца окривљених, да се окривљеним изрекну блаже кривичне санкције, јер у жалбама нису наведене околности које би оправдале овакав предлог.
Са изнетих разлога, Апелациони суд је у смислу члана 457. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа – судија,
Радоман Спарић,с.р.