Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-17 Кривична дела против породице » - насиље у породици (члан 194) » Кж1 н 1151.18 Насиље у породици из чл.194 ст.3 КЗ
Кж1 н 1151.18 Насиље у породици из чл.194 ст.3 КЗ
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж1-н-1151/18
Дана: 27.12.2018. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Милевке Миленковић, председника већа, Жарка Стевановића и Олге Пековић, чланова већа, са записничарем Тамаром Миливојевић, у кривичном предмету окривљеног AA, због продуженог кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 Кривичног законика (КЗ) у вези чл. 61 ст. 2 и 4 у вези ст. 1 КЗ и др., одлучујући о жалби браниоца окривљеног, адвоката Милана Ћурчића из Чачка, изјављеној против пресуде Основног суда у Пожеги К-89/17 од 12.01.2018. године, у седници већа одржаној 27.12.2018. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
Делимичним усвајањем жалбе браниоца окривљеног AA, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Пожеги К-89/17 од 12.01.2018. године, у погледу правне оцене дела, тако што Апелациони суд противправне радње за које је окривљени AA изреком првостепене пресуде под тачком I, оглашен кривим правно квалификује као кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 Кривичног законика, па га ОСУЂУЈЕ на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци, коју задржава као правилно утврђену, а у коју му се урачунава време проведено у притвору и у Специјалној затворској болници у Београду од 23.03.2017. до 25.05.2017. године, док се жалба браниоца окривљеног у осталом делу ОДБИЈА, као неоснована, а првостепена пресуда у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Пожеги К-89/17 од 12.01.2018. године, под тачком I, окривљени AA оглашен је кривим због извршења продуженог кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ у вези чл. 61 ст. 2 и 4 у вези ст. 1 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору, по решењу тог суда К-89/17 од 24.03.2017. године у трајању од 30 дана, који се рачуна од 23.03.2017. године, од 16,30 часова као дана и часа лишења слободе и време проведено у Специјалној затворској болници у Београду по решењу Кв-87/17 од 24.04.2017. године, до 25.05.2017. године. Истом пресудом, под тачком II, према окривљеном AA, на основу чл. 422 ст. 1 тач. 1 ЗКП одбијена је оптужба због продуженог кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ у вези чл. 61 ст. 2 и 4 у вези ст. 1 КЗ, услед одустанка јавног тужиоца од оптужбе на главном претресу, док је под тачком III изреке пресуде одлучено да је окривљени дужан да плати суду 24.000,00 динара на име трошкова кривичног поступка, као и 5.000,00 динара на име паушала, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудне судске наплате.
Против наведене пресуде жалбу је изјавио бранилац окривљеног AA, адвокат Милан Ћурчић, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, трошковима поступка и паушалу, са предлогом да Апелациони суд побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, али другом судији, председнику већа или исту преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе, уз захтев да окривљени и бранилац буду обавештени о седници већа.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, поднеском Ктж-1164/18 од 18.12.2018. године, је предложио да другостепени суд одбије као неосновану жалбу браниоца окривљеног AA и пресуду Основног суда у Пожеги К-89/17 од 12.01.2018. године, потврди.
Апелациони суд је одржао седницу већа, у смислу чл. 447 ЗКП, у присуству окривљеног AA и његовог браниоца, адвоката Милана Ћурчића, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе чл. 451 ст. 1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени навода и предлога у изјављеној жалби и писаном предлогу Апелационог јавног тужиоца, нашао:
Жалба браниоца окривљеног је делимично основана.
Апелациони суд налази да, супротно тврдњама изнетим у жалби браниоца окривљеног AA, побијаном пресудом није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 1 тач. 4 ЗКП, у смислу учествовања на главном претресу судије који се морао изузети, будући да из списа предмета произилази да председник већа у конкретној кривичноправној ствари, судија Витомир Урошевић није поступао у истом предмету као судија за претходни поступак, услед чега би сходно одредби чл. 37 ст. 1 тач. 4 ЗКП морао бити изузет од судијске дужности у овом предмету. Наиме, судија Основног суда у Пожеги Витомир Урошевић, учествовао је у смислу чл. 498 ст. 2 ЗКП (притвор пре подношења оптужног предлога) само у доношењу решења, којима је одлучивано о притвору против окривљеног AA, због постојања основане сумње да је учинио кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 1 КЗ према својој супрузи, оштећеној ББ, а не према свом сину, малолетном оштећеном ВВ, за које радње је у овом поступку оглашен кривим и осуђен, те стога не стоје тврдње браниоца окривљеног да је наведени судија поступао као судија за претходни поступак у истрази покренутој против окривљеног због кривичног дела где се као оштећени појављује његов син ВВ, услед чега није могао учествовати у доношењу ожалбене пресуде.
Указивање у жалби браниоца окривљеног АА , да првостепена пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 1 тач. 11 и ст. 2 тач. 2 ЗКП, са истицањем, да се из изреке пресуде не види у чему се састоји радња извршења дела за које је окривљени оглашен кривим, односно, у чему се састоји примена насиља и дрско и безобзирно понашање које би угрозило спокојство и телесни и душевни интегритет малолетног оштећеног ВВ, те да у образложењу ожалбене пресуде нема јасних разлога који би указивали да је извршено насиље у породици од стране окривљеног према свом сину, малолетном оштећеном ВВ, је неосновано. Ово због тога, што је изрека пресуде разумљива, непротивречна и садржи јасан и потпун опис радњи извршења, из којих произилазе сва законска обележја кривичног дела за које је окривљени АА оглашен кривим, односно, садржи све што пресуда којом се окривљени оглашава кривим мора да садржи, у смислу одредбе чл. 428 ст. 5 у вези чл. 424 ст. 1 ЗКП, а у образложењу пресуде о свим чињеницама које су предмет доказивања дати су јасни и непротивречни разлози, из којих се поуздано утврђује како је окривљени извршио предметно кривично дело и које је све радње предузео приликом извршења истог. Такође, из наведених разлога пресуде види се, који докази потврђују чињенице које су предмет доказивања и како је првостепени суд ценио изведене доказе, а што је све у складу са садржином доказа, на којима се заснивају тврдње првостепеног суда, па су жалбени наводи браниоца окривљеног, по овом основу оцењени, као неосновани.
Жалбом браниоца окривљеног првостепена пресуда се побија и због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 2 тач. 1 ЗКП, уз образложење да се побијана пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати, јер када се има у виду да је оштећена ББ на главном претресу искористила своје законско право да не сведочи у смислу чл. 94 ЗКП, првостепени суд није могао одређене чињенице да утврђује из записника о саслушању ББ, супруге окривљеног, које је извршио Центар за социјални рад у Пожеги 28.03.2017. године.
Стоји чињеница да се првостепени суд у образложењу побијане пресуде позива на записник Центра за социјални рад у Пожеги о саслушању странке ББ од 28.03.2017. године, који је састављен у другом поступку, пред органом социјалне заштите, по одредбама управног поступка, где оштећена није упозорена на одредбе о сведочењу прописане Закоником о кривичном поступку, па је овакав доказ сам по себи и по начину прибављања у супротности са Закоником о кривичном поступку и на истом се у смислу чл. 16 ст. 1 ЗКП не може заснивати судска одлука. Међутим, по оцени овог суда, очигледно је, с обзиром на друге доказе изведене у овом поступку, а пре свега имајући у виду Извештај Центра за социјални рад Пожега да би и без тог доказа била донета иста пресуда, те се не може говорити о постојању релативно битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 2 тач. 1 ЗКП која би нужно довела до укидања првостепене пресуде.
Надаље, овај суд цени неоснованим указивање у жалби браниоца окривљеног да није требало испитивати у својству сведока ГГ, јер он, као бивши радник Центра за социјални рад није очевидац критичног догађаја, већ има само посредна сазнања о неспоразумима у породици из разговора са оштећеном ББ, која је у кривичном поступку искористила своје право да не сведочи. Ово са разлога што се може користити као доказ исказ сведока који на суду сведочи о ономе што му је привилеговани сведок рекао о кривичноправном догађају који је предмет кривичног поступка, при чему привилеговани сведок у поступку, сходно одредби чл. 94 ЗКП користи своје право да не сведочи, јер сведок на овај начин сведочи о чињеницама које је својим чулима опазио и коришћење тог исказа као доказа у кривичном поступку није у супротности са било којом одредбом процесног законика (ЗКП), па се не ради о незаконитом доказу у смислу одредбе чл. 84 ст. 1 ЗКП у вези чл. 16 ст. 1 ЗКП, из ког разлога побијана пресуда није захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 2 тач. 1 ЗКП. Стим у вези, а имајући у виду да је јавни тужилац у оптужном акту предложио да се прочита као доказ Извештај социјалног радника Центра за социјални рад Пожега од 26.12.2016. године, Апелациони суд налази да су без утицаја на другачију одлуку суда жалбени наводи браниоца окривљеног да испитивање сведока ГГ нису предложиле странке, будући да је наведени сведок као социјални радник био водитељ предметног случаја.
Исто тако, без основа су и жалбени наводи браниоца окривљеног да побијана пресуда никада није објављена и да не стоји да је иста објављена 12.01.2018. године како се то наводи у уводу пресуде, с обзиром да из записника о главном претресу одржаном дана 12.01.2018. године произилази да је побијана пресуда донета 12.01.2018. године, када је и објављена у одсуству странака, а остали наводи жалбе који се односе на поступање суда након завршетка главног претреса су паушални и неаргументовани, те су стога оцењени као без утицаја на другачију одлуку суда.
Друге повреде одредаба кривичног поступка, у образложењу жалбе браниоца окривљеног, нису ближе конкретизоване, већ се жалбени наводи у суштини своде на оспоравање правилности чињеничних закључака, па се истим првостепена пресуда фактички побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а са тим у вези и погрешне примене кривичног закона.
Наиме, побијајући првостепену пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, жалбом браниоца окривљеног се истиче да не постоји ни један доказ да је окривљени извршио кривично дело за које је оглашен кривим, те да се у конкретном случају ради о породичном неспоразуму који је врло брзо превазиђен, при чему и налаз и мишљење психолога ДД ништа ближе не разјашњава и не доказује у погледу критичних догађаја.
Изнете жалбене наводе браниоца окривљеног овај суд оцењује, као неосноване, јер по налажењу Апелационог суда, чињенично стање у првостепеној пресуди је потпуно и правилно утврђено, и то у погледу свих чињеница које чине објективна и субјективна обележја кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, правилном оценом сваког доказа појединачно, и у вези са осталим доказима, сходно обавези прописаној одредбом чл. 419 ст. 2 ЗКП, при чему је првостепени суд несумњиво утврдио да је окривљени, у време и на начин ближе описaн у изреци пресуде, применом насиља, дрским и безобзирним понашањем, угрожавао спокојство и телесни и душевни интегритет члана своје породице, и то свог сина, малолетног оштећеног ВВ.
До оваквог уверења првостепени суд је, и по оцени другостепеног суда, дошао правилним довођењем у везу писаних доказа (Извештај Центра за социјални рад Пожега и Извештај Дома здравља Пожега), са исказом сведока ГГ, радника Центра за социјални рад у време критичних догађаја, који је појаснио да је о насиљу у породици упознат првенствено из изјаве-пријаве супруге окривљеног, оштећене ББ, а нешто и на основу разговора са децом оштећене и окривљеног, што је од стране Центра за социјални рад било праћено предузимањем одговарајућих радњи, изрицањем упозорења окривљеном и усменим предочавањем да његове радње представљају кривично дело.
Осим тога, на основу налаза и мишљења вештака клиничког психолога ДД, првостепени суд је правилно утврдио да малолетни оштећени ВВ има способност да пренесе своја опажања у вези са предметом сведочења, али није у стању да повеже, продуби и разуме аспекте ситуације у смислу јасног и прецизног закључивања, јер предмет сведочења за њега има искључиво афективну компоненту у смислу страха и ужаса који је проживео, да је отац истог, окривљени АА био према малолетном оштећеном насилан, директно кроз физичко кажњавање, с једне стране, индиректно кроз деструктивне радње које је спроводио ка материјалним добрима у присуству детета, као и кроз физичко и психичко насиље над мајком детета, које за дете има својеврсну тежину, да малолетни оштећени испољава знаке трауматизације у свакодневном функционисању, а да у вези конкретних дешавања спонтано и јасно реферише о њима и на такав начин изражавања није могуће утицати инструкцијама, усмеравањем и притисцима, те да није способан да учествује у кривичном поступку, односно, да није способан да сведочи и да схвати значај права да није дужан да сведочи, па су стога као неосновани оцењени жалбени наводи да тај налаз ништа ближе не доказује критичне догађаје.
У прилог напред изнетих закључака првостепеног суда је и налаз и мишљење Комисије вештака Специјалне затворске болнице у Београду из ког произилази да окривљени у социјалном функционисању има проблеме који настају као последица брзог темперамента и слабе структурације личности, првенствено малих капацитета за контролу и подношење фрустрације, што све доводи до његових бурних, импулсивних и агресивних понашања, због чега није у стању да предупреди своје импулсивне реакције, при чему се у време извршења кривичног дела које му се ставља на терет налазио у стању повишене емоционалне напетости, када је његова способност схватања значаја дела, као и могућност управљања поступцима била смањена, али не и битно.
С тога се по оцени Апелационог суда, жалбом браниоца окривљеног врши сопствена оцена изведених доказа, различита од оне коју је у побијаној пресуди дао првостепени суд, али се истом не доводи у питање потпуно и правилно утврђено чињенично стање, а ово из разлога што оспоравајући правилност закључака првостепеног суда, изнетих у том правцу, бранилац у жалби не указује ни на једну нову чињеницу или доказ који првостепени суд није имао у виду и није ценио, а који би евентуално довели у сумњу правилност одлуке првостепеног суда.
Такође, по оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно утврдио све релевантне чињенице и околности које указују на директан умишљај окривљеног, прописан одредбом чл. 25 КЗ, као облик виности у конкретном случају, па се неосновано у жалби браниоца окривљеног истиче да се не може говорити о таквом облику виности код окривљеног.
Апелациони суд је ценио и остале наводе из жалбе браниоца окривљеног који се односе на утврђено чињенично стање, па налази да су исти неосновани и без битног утицаја на другачији исход овог кривичног поступка.
Међутим, по оцени Апелационог суда, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање описано у изреци под тачком I у односу на малолетног оштећеног ВВ, првостепени суд није правилно применио кривични закон када је окривљеног АА огласио кривим због извршења продуженог кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ у вези чл. 61 ст. 2 и 4 у вези ст. 1 КЗ, што се основано истиче жалбом браниоца окривљеног.
Наиме, у радњама окривљеног, супротно правном схватању првостепеног суда, стоје обележја кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ, а не продуженог кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ у вези чл. 61 ст. 2 и 4 у вези ст. 1 КЗ, имајући у виду да је кривично дело насиље у породици из чл. 194 КЗ трајно кривично дело чија се последица састоји у угрожавању спокојства, телесног интегритета или душевног стања члана породице, те се исто у свом основном облику може извршити са једном или више радњи, чија последица може трајати краће или дуже време. Дакле, како се с обзиром на природу кривичног дела ради о једном континуираном стању у коме се налази један члан породице, услед радњи које према њему предузима други члан породице, то предузимање више радњи у једном дужем временском периоду од стране окривљеног према малолетном оштећеном (јануара месеца 2017. године и 22.03.2017. године) не представља продужено кривично дело, будући да опис дела није „ко угрози спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана породице", већ „угрожавање спокојства, телесног интегритета или душевног стања члана породице", па је Апелациони суд делимичним усвајањем жалбе браниоца окривљеног, преиначио првостепену пресуду у погледу правне оцене дела и радње окривљеног описане у изреци побијане пресуде под тачком I правно оценио као једно кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 3 у вези ст. 2 и 1 КЗ, налазећи да се у радњама окривљеног стичу како објективна, тако и субјективна обележја овог кривичног дела.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалбе браниоца окривљеног, Апелациони суд налази да је првостепени суд приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције окривљеном АА, имао у виду све околности које су у смислу одредбе чл. 54 КЗ, од значаја за избор врсте и висине кривичне санкције, те је правилно као олакшавајуће околности на страни окривљеног ценио његову ранију неосуђиваност, да је након инцидентних догађаја дошло до поновног успостављања брачне заједнице са оштећеном ББ и да је радњу дела за коју је оглашен кривим предузео у посебном емоционалном стању смањене урачумљивости, али не до битног степена, па је дајући, у одсуству отежавајућих околности, утврђеним олакшавајућим околностима значај нарочито олакшавајућих околности сходно одредби чл. 56 и чл. 57 ст. 1 тач. 4 КЗ, окривљеном правилно ублажио казну затвора до посебног законског минимума у трајању од 6 (шест) месеци, правилно налазећи да се и ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.
И по налажењу Апелационог суда, казна затвора у наведеном трајању, у коју му је правилно урачунато време проведено у притвору и у Специјалној затворској болници у Београду од 23.03.2017. до 25.05.2017. године, сразмерна је тежини извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног и као таква нужна и довољна да се истом оствари сврха кажњавања прописана чл. 42 КЗ, а у оквиру опште сврхе кривичних санкција прописане чл. 4 ст. 2 КЗ, због чега је задржана као правилно утврђена.
Стога се као неосновани показују жалбени наводи браниоца окривљеног да је погрешна одлука о казни, јер би био прави грех и неправда окривљеног поново сместити у затвор у ситуацији када је добио треће дете са супругом ББ.
Пошто је окривљени АА оглашен кривим за кривично дело и осуђен на казну затвора, то га је првостепени суд правилном применом одредби чл. 261 и 264 ЗКП, обавезао да плати паушал и трошкове кривичног поступка као у изреци побијане пресуде, па су жалбени наводи његовог браниоца којима се оспорава одлука о трошковима кривичног поступка, без ближег образложења овог жалбеног основа, оцењени као неосновани.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је на основу одредбе чл. 459 и чл. 457 ЗКП одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа - судија
Милевка Миленковић,с.р.