Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-10 Застарелост и амнестија » Кж 2 1464.13 амнестија
Кж 2 1464.13 амнестија
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.2.1464/13
Дана: 08.07.2013. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Татјане Мишић и Есада Вељовића, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету осуђеног К. Б., због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, решавајући о жалби браниоца осуђеног, адвоката Д.М., изјављеној против решења Вишег суда у Новом Пазару Кв.134/13 од 17.05.2013. године, у седници већа одржаној дана 08.07.2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца осуђеног К.Б., изјављена против решења Вишег суда у Новом Пазару Кв.134/13 од 17.05.2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
Решењем Вишег суда у Новом Пазару Кв.134/13 од 17.05.2013. године, утврђено је да не подлеже амнестији и ослобађању од извршења 25% изречене казне затвора, К.Б. правноснажно осуђен због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика /КЗ/, пресудом Окружног суда у Новом Пазару К.1/07 од 26.04.2007. године, а која пресуда је у поступку извршења преиначена правноснажном пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу Кв.бр. 290/09 од 17.11.2009. године, у погледу правне оцене дела и казне и осуђено лице К. Б. за кривично дело из члана 300 став 1 Кривичног законика Црне Горе, осуђен је на казну затвора у трајању од 10 – десет година у коју се урачунава време проведено у притвору и на издржавању казне почев од 08.12.2006. године, па надаље.
Против напред цитираног решења жалбу је благовремено изјавио бранилац осуђеног К.Б., адвокат Р.М., због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде закона, с предлогом да Апелациони суд уважавањем жалбе преиначи побијано решење и утврди да осуђени подлеже амнестији, па се ослобађа извршења 25% изречене казне затвора изречене пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу Кв. 290/09 од 17.11.2009. године у трајању од 10 – десет година, па се осуђени отпушта са издржавања казне.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу у свом поднеску Ктр. I – 1358/13 од 27.06.2013. године, изнео је мишљење да жалбу браниоца осуђеног К.Б., треба одбити као неосновану.
Апелациони суд је у седници већа размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаним решењем, па је по оцени навода и предлога жалби, нашао:
- да је жалба браниоца осуђеног К.Б., неоснована.
Првостепено решење не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка на које повреде Апелациони суд, као другостепени суд, у смислу одредбе члана 401. став 5. Законика о кривином поступку /ЗКП/, увек пази по службеној дужности, па ни битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11. ЗКП, на које жалба браниоца осуђеног указује, јер је супротно жалбеним наводима изрека побијаног решења јасна и разумљива, а у образложењу првостепеног решења о свим чињеницама важним за доношење одлуке су дати довољни, јасни и међусобно непротивречни разлози, а не постоји ни противречност између онога што се наводи у разлозима решења о садржини исправа у списима и самих тих исправа.
Жалбом браниоца осуђеног, првостепено решење се побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, при чему се не наводи које то одлучне чињенице важне за доношење одлуке, првостепени суд није утврдио, већ се супротно наведеном жалбеном основу у наводима жалбе истиче да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање, па су по налажењу Апелационог суда жалбени наводи браниоца осуђеног којима се побија првостепено решење због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања оцењени као неосновани.
Наиме, у поступку који је претходио доношењу побијаног решења, првостепени суд је конкретно утврдио да је К.Б. правноснажном пресудом Окружног суда у Новом Пазару К. 1/07 од 26.04.2007 године оглашен кривим за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ и за то извршено кривично дело осуђен на казну затвора у трајању од 12 – дванаест година, у коју се има урачунати време проведено у притвору од 08.12.2006. године па надаље, да је у поступку признања стране судске одлуке пресудом Вишег суда у Бјелом Пољу Кв.бр.290/09 од 17.11.2009. године, К. Б., осуђен на казну затвора у трајању од 10 – десет година у коју му се урачунава време проведено у притвору и на издржавању казне почев од 08.12.2006 године па надаље до извршеног трансфера у Ц. Г. ради издржавања казне, а да су радње из пресуде Окружног суда у Новом Пазару, за које је правноснажно осуђен, правно оцењене као кривично дело из члана 300. став 1. Кривичног законика Републике Црне Горе, те да је ради издржавања остатка изречене казне затвора осуђени премештен у КПЗ П. – РЦГ.
Надаље, првостепени суд је утврдио да је према осуђеном лицу до сада примењена амнестија решењем Основног суда у Рожајама Кв.бр.187/10 од 23.12.2010. године и да је ослобођен од извршења 20% казне затвора (две године) од казне изречене пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу Кв.бр. 290/09 од 17.11.2009. године, а да надлежни суд Р. С. до дана ступања на снагу Закона о амнестији РС („Службени гласни РС“ бр. 107/12 од 08.11.2012. године), није доносио одлуку о смањењу казне затвора по раније важећим законима о амнестији.
Стога је по налажењу Апелационог суда, првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање.
По оцени овог суда, првостепени суд је у побијаном решењу одлучујући о захтеву осуђеног за примену амнестије, правилно закључио да осуђено лице у смислу одредбе члана 5. Закона о амнестији, не подлеже амнестији, те је с тога правилно и донео одлуку којом је утврђено да нема места примени амнестије, због чега је жалба браниоца осуђеног неоснована.
Стоји навод жалбе браниоца осуђеног да према одредби члана 64 став 2 Закона о међународној правној помоћи у кривичним старима („Службени гласник РС“ број 20 од 18.03.2009. године), и чланом 12 Конвенције о трансферу осуђених лица са додатним протоколом (ратификована од стране СРЈ 22.06.2001. године, Међународним уговором бр. 4/2001), да свака страна (држава изрицања пресуде – или држава молиља – извршења казне), може да одобри помиловање, амнестију или ванредно ублажавање казне у складу са уставом или другом законском регулативом, међутим, то по оцени Апелационог суда не значи да осуђено лице има право на амнестију и по закону и једне и друге државе.
По оцени Апелационог суда, према напред цитираним прописима, за доношење одлуке су надлежни судови и да се раније важећим законом о амнестији имају сматрати, како закони тако и одлуке судова и Републике Србије и Републике Црне Горе, па тумачењем одредбе члана 5. Закона о амнестији, правилан је закључак првостепеног суда да је осуђеном надлежни суд у Рожајама донео одлуку о смањењу казне затвора по раније важећем закону о амнестији, те да осуђено лице К.Б. не подлеже амнестији.
По налажењу Апелационог суда, право државе изрицања казне и државе извршења казне да могу дати амнестију осуђеном, не значи и право осуђеног да користи амнестију по законима обе државе.
Следствено томе, Апелациони суд је жалбене наводе браниоца осуђеног оценио неоснованим и налази да се истима не доводи у сумњу законитост и правилност побијаног решења.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је у смислу члана 401. став 3. ЗКП, одлучио као у решењу.
Записничар, Председник већа-судија,
Весна Митревска, с.р. Љубинко Ћетеновић, с.р.