Послодавац је дужан да запосленом надокнади трошкове превоза ради одласка на рад и повратка са рада, иако запослени није поднео захтев за исплату трошкова превоза.

Из образложења:

Првостепени суд је правилно и потпуно применио чињенично стање. Од стране првостепеног суда утврђено је да тужилац живи у Крагујевцу, да на радно место путује у Кнић, и да му у периоду од 13.04.2004. године до 13.04.2007. године, нису плаћени трошкови превоза. Утврђено је такође, да када ради у другој и трећој смени, није у могућности да користи превоз, па је у наведеном периоду користио сопствено возило. Поред тога, користио је и превоз аутобусом, који је редовно плаћао, а карте није чувао, па из тих разлога исте није ни достављао послодавцу.

Код напред утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно применио материјално право налазећи да стоји обавеза туженог да тужиоцу исплати у целини трошкове које је тужилац  као нужне имао за долазак на рад, без обзира што није подносио захтев за накнаду трошкова, на основу одредби чл. 51. Закона о радним односима у државним органима, чл. 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима, изабраним, односно постављеним лицима, чл. 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника и чл. 41. ст.1 Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, бр. 31/2001), а наведени прописи не предвиђају обавезу запосленог, да за остваривање права на трошкове превоза, која му припадају по основу рада, мора да поднесе посебан захтев као и доказ да је исте заиста имао. Поред тога, чл. 118. ст. 1 тач.1 Закона о раду, предвиђено је да запослени има право на накнаду трошкова превоза у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, ГЖ.1 бр.2933/10 од 19.08.2010. године