Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2495.12 утврђење

Гж 2495.12 утврђење

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број:Гж-2495/12
Дана: 17.07.2012. године
К р а г у ј е в а ц

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиоца М. К. из К., кога заступа пуномоћник И. В. адвокат из Ч. против туженог М. К. из К., кога заступа пуномоћник В. Ћ., адвокат из Ч. ради утврђења, одлучујући по жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку 12П.бр. 831/2010 од 15.03.2012. године, на седници већа од 17.07.2012. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог, а пресуда Основног суда у Чачку 12П.бр. 831/2010 од 15.03.2012. године у односу на став 1, 2, и 4 изреке  ПОТВРЂУЈЕ.
УКИДА СЕ решење о трошковима спора садржаног ставу 5 изреке пресуде Основног суда у Чачку 12П.бр. 831/2010 од 15.03.2012. године, па се у том делу предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.

О б р а з л о ж е њ е

Ожалбеном пресудом у ставу 1. усваја се тужбени захтев тужиоца, па се према туженом утврђује да је уговор о поклону и о доживотном издржавању закључен пред Општинским судом у Чачку под бројем Р-973/85 од 31.12.1985. године између туженог и његовог оца С. К. бившег из К. ништав и не производи правно дејство у делу од 10.69% од куће изграђене на кп.бр. 829/5 у КО К. и у делу од 10,69% од кп.бр. 829/5 у КО К. који део представља тужиочев допринос у стицању заједничког породичног домаћинства странака и њихових родитеља, а што је тужени дужан признати у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом 2. делимично се усваја тужбени захтев тужиоца па се према туженом утврђује да је тужилац у делу од 10,69% искључиви власник зидане куће која представља двособан стан, а изграђена је на кп.бр. 829/5 у КО К. и сувласник у делу од 10,69% на кп.бр. 829/5 у КО К. што је тужени дужан признати у року од 15 дана по пријему пресуде и предати тужиоцу овај део куће у државину и својину са правом убаштињења под претњом принудног извршења.
Ставом 3. делимично се одбија тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да се према туженом утврди да је тужилац власник још 39,31% зидане куће која представља двособан стан изграђен на кп.бр. 829/5 у КО К. и сувласник на још 39,31% на кп.бр. 829/5 у КО К., као неоснован.
Ставом 4. је одлучено да усвојена привремена мера од 03.11.1997. године остаје на снази до правноснажног окончања спора.
Ставом 5. обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова поступка исплати 84.553,60 динара са законском затезном каматом почев од 15.03.2012. године до исплате у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Против наведе пресуде и то у односу на став 1, 2, 4 и 5 изреке, тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући првостепену пресуду у тим деловима из свих законом предвиђених разлога. Тужилац је доставио одговор на жалбу.
Испитујући првостепену пресуду у ожалбеном делу на основу чл. 372 ЗПП, по увиду у списе предмета, садржину изјављене жалбе и одговора на жалбу, Апелациони суд је нашао да је туженикова жалба неоснована када се ради о одлучивању о главном тражењу и о привременој мери, док је иста основана у делу којим је одлучено о трошковима поступка.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју је тужени указао у својој жалби, јер првостепена пресуда садржи битне разлоге о битним чињеницама значајним за доношење одлуке, ти разлози су у том делу јасни и логични, а не постоје ни противуречности о којима жалба говори. Без обзира што је у поступку поступао вештак који није на листи сталних судских вештака, то не представља повреду из чл. 361 ст. 1 ЗПП. Стоји чињеница, на коју тужени такође указује у својој жалби, да је првостепени суд у једном делу одлуку засновао и на слободном судијском уверењу, а за то није било места у чл. 224 ЗПП, па се може говорити да у том делу постоји повреда поступка из чл. 361 ст. 1 у вези чл. 224 ЗПП. Међутим, та повреда не утиче на укупну правилност првостепене пресуде. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и код одлучивања о главном тражењу и о привременој мери материјално право је правилно примењено, док код одлучивања о трошковима спора материјално право није правилно примењено, а све то је и условило одлуку овог суда као у изреци.
Првостепеном пресудом је утврђено да су тужилац и тужени браћа и синови сада покојног С. који је имао и сина Д. који је умро пре смрти оца С., а С. је умро 1996. године, с тим што је иза Д. као наследник остао син Д. и ћерка О. С.  је раније са супругом живео у селу Б. у Општини И., а након што се поделио са својом браћом продао је своју имовину и од тог новца купио је земљу у селу К. и то најпре 1,5 ха и потом још 30 ари. На парцели бр. 825 у КО К. С. је најпре саградио стару кућу, полубрвнару од два одељења у коју се 1956. године уселио са својом супругом и синовима М., М. и Д. Градња спорне куће на кп.бр. 829/5 у КО К. почета је 1966. године у које време су породичну заједницу чинили С. његова супруга М. и њихова три сина који тада нису били ожењени. Док је постојала таква породична заједница озидана је и окровљена кућа која се састојала од две собе, предсобља, купатила, нише, шпајза и терасе. У две собе били су бетонирани подови, постављени прозори и врата, стављена трска на плафон и биле су омалтерисане а остале просторије нису биле завршене. Био је изграђен један оџак на кући. Када се тужилац оженио 1967. године, он се уселио у једну од две собе и од тада он није члан породичне заједнице, а у другу собу се уселио сада покојни Д. са својом породицом. Након што су подигли своје друге куће тужилац и тужени су се иселили из спорне куће и то тужилац 1974. године, а тужени 1976. године. Пошто се тужилац иселио из куће, С. је заједно са туженим изградио још један оџак из кухиње, увели су трофазну струју у део куће ван оне две собе у којима је остала монофазна струја, кућу су омалтерисали, поставили столарију, бетонирали подове у осталим одељењима. У време изградње спорне куће тужилац и покојни Д. су билу запослени и остваривали су приходе по основу радног односа, а учествовали су и у остваривању прихода од додатног рада на пољопривредном имању њиховог оца. Тужени је у то време имао 16 година и био радно способан као и родитељи станака који такође нису били запослени, али су остваривали приходе од обраде имања и узгоја стоке. Заједничка намера свих чланова породичне заједнице је била да изграде спорну кућу, у њену градњу тужилац и Д. су улагали приходе од зараде по основу радног односа и додатног рада на пољопривреди, а тужени и родитељи странака су улагали приходе од рада на пољопривреди, а сви чланови породичног домаћинства су учествовали у физичким пословима на изградњи спорне куће. Тужилац је тада био запослен у предузећу „Б.“ односно фабрици пива у Ч., али није доставио доказе о висини своје зараде по основу плате. С обзиром да се није унапред знало за кога се гради спорна кућа, а да су у њеној градњи учествовали сви чланови породичне заједнице, првостепени суд закључује и да се радило о заједничкој имовини свих чланова породичне заједнице, односно родитеља и тројице синова. Како је тужилац касније престао да буде члан породичне заједнице, а иза тога тужени и његов отац су дограђивали кућу, учешће тужиоца у стицању спорне имовине првостепени суд је утврђивао на бази онога шта је урађено у време док је он био члан породичне заједнице. По обављеним вештачењима, првостепени суд је имао у виду да је кућа изграђена на парцели која је купљена од средстава добијених продајом имовине покојног С., да је сав приход од пољопривреде стицан на парцелама које су такође купљене продајом имовине покојног С., а да су покојни С. и његова супруга у градњи куће учествовали и физичким радом, припремањем хране и радом на пољопривреди. Имајући то у виду првостепени налази да је допринос родитеља странака у градњи спорне куће 56%, док преосталих 44% отпада на учешће синова у стицању спорне имовине. С обзиром да је кућа завршена након што је тужилац престао да буде члан породичне заједнице, првостепени суд налази да је однос између браће у стицању имовине у корист туженог М. са 16%, а да тужиоцу и покојном Д. припада по 14%, али у односу на вредност која је стечена до постојања породичне заједнице, а када се узме у обзир и оно што је касније дограђивано учешћем оца и туженог, првостепени суд закључује да је укупно учешће тужиоца у стицању зграде 10,69%, а у истом проценту је и његово учешће у својини на земљишту које је неопходно за редовно коришћење зграде. Без обзира што се радило о заједничкој имовини стеченој у породичној заједници, С. је 1985. године са туженим закључио уговор о поклону и доживотном издржавању којим је у целини располагао са својом имовином укључујући у кућу на кп.бр. 829/5 у КО К. заједно са том парцелом. Имајући у виду постављене тужбене захтеве, првостепени суд налази да је поменути уговор између сада покојног С. и туженог ништав у оном делу за који је суд утврдио да је тужилац власник куће и парцеле по основу сопственог стицања, односно у проценту од 10,69%. Истовремено у том делу тужилац је и власник поменуте непокретности док је преко тога а до тражене ½ тужбени захтев одбијен као неоснован. У овом поступку .03.11.1997. године била је одређена привремена мера, па је суд ожалбеном пресудом одлучио да она остане на снази до правноснажног окончања ове парнице. Тужбу су у овој поднели и Д. син и ћерка, али су је повукли.
Пре свега, правилно је закључио првостепени суд да спорна имовина, кућа и парцела, представљају заједничку имовину чланова породичне заједнице коју су чинили покојни С. са супругом и њихова три сина међу којима је био и тужилац. Ово због тога што је у поступку утврђено да је за време трајања породичне заједнице куће завршена и окровљена и на тај начин постала ствар у односу на коју се могло утврђивати право својине као и да је кп.бр. 829/5 у КО К. са површином од 14,43 ара потребна за употребу куће и отуда у стварно правном смислу дели судбину куће. Ова кућа је стечена радом и средствима свих чланова породичне заједнице, а све су то елементи који карактеришу заједничку имовину чланова породичне заједнице из чл 195 Породичног закона. Тужени ову чињеницу жалбом аргументовано и не доводи у сумњу. Он каже да је у поступку истицао да тужилац своју зараду није улагао у заједницу јер је од почетка ту заједницу хтео да напусти. Међутим, првостепени суд је изведеним доказима које је правилно ценио, а посебно на основу исказа саслушаних сведока, несумњиво утврдио да се радило о породичној заједници у којој су учествовали и тужилац и то радом и средствима од зараде. Тужени тврди да је тужилац намирен у свом делу куће, ако га је имао, јер је по престанку заједници узео циглу, шинска кола и др, али се на тај начин не може изгубити право својине пошто тиме није извршена никаква деоба између заједничара.
Када се ради о учешћу тужиоца у стицању спорне имовине, већ је наведено да је у том делу првостепени суд користио и слободно судијско уверење, што није у оваквој парници допуштено а на шта жалба с правом указује. При томе првостепени суд је правилно нашао да је плац имовина коју је поседовао пок. С. и то би била његова посебна имовина као и да је он у градњи куће учествовао радом заједно са супругом, затим економском базом коју чини његово пољопривредно имање и приходи од њега, а тужилац и сада пок. Д. су у заједници учествовали приходима из радног односа и физичким радом, док је тужени учествовао само физичким радом. Тужилац није пружио доказе о висини плате и то сходно правилу о терету доказивања иде њему на штету, што првостепени суд и с правом закључује. Међутим, доносећи ожалбену пресуду првостепени суд није своју одлуку у делу који се односи на учешће заједничара у стицању спорне имовине засновао само на слободном уверењу. Суд је у поступку обавио одговарајућа вештачења, утврдио вредност зграде према стању у моменту престанка породичне заједнице, као и стање односно вредност зграде након што је довршена па је суд у односу на те вредности издвајао део који чини посебну имовину сада пок. С. а потом је учешће браће утврдио сразмерно њиховом учешћу у стицању имовине водећи рачуна да је тужени са оцем наставио и касније завршио зграду. Да је суд о свему томе водио довољно рачуна доказ је и чињеница да је тужилац у односу на туженог остварио мање учешће у укупној вредности зграде без обзира што је он у почетку у њеној градњи учествовао не само физичким радом на градњи куће и на пољопривредном имању већ и својом зарадом. Са друге стране, сваки учесник парнице је дужан да оно што тврди докаже. Тужени са своје стране ничим у парници није аргументовано довео у сумњу проценат тужиочевог учешћа у спорној имовини коју је нашао првостепени суд, а који након прерачуна износи 10,69%. Код стицања својине у породичној заједници не важи законска претпоставка о подједнаком учешћу као код брачних другова, али то ипак не значи да сваки заједничар није дужан да своје веће учешће у стицању заједничке имовине од неког просечног удела докаже. С обзиром да ни у овом делу када се ради о стицању сувласништва тужиоца на делу спорне имовине по основу сопственог учешћа као члана породичне заједнице тужени жалбом није довео у сумњу правилност првостепене пресуде, то произилази да је првостепени суд правилно закључио да тужилац у наведеној имовини учествује са 10,69%. Како члан 251 став 2 ЗПП није искључио могућност да вештачење обављају и лица која нису из реда сталних судских вештака за одређену врсту вештачења, то тврдња туженог у жалби да је суд починио битну повреду поступка због тога што један од вештака који је дао свој налаз и мишљење у парници није на листи сталних судских вештака, није основана.
С обзиром да је првостепени суд утврдио да је тужилац сувласник на спорној имовини са 10,69% а да је његов отац уговором који је закључио са туженим  располагао имовином у целини, дакле и са тужиочевим делом, у том делу произилази да је сада пок. С. располагао туђом имовином. Располагање туђом имовином чини предмет таквог располагања немогућим, те је због тога у том делу уговор ништав сходно одредби чл. 47 ЗОО. Тужени у жалби тврди да је првостепени суд погрешио када је у ставу 1 изреке првостепене пресуде навео износ од 10,69% колико је уговор ништав сматрајући да тужилац тако нешто није тражио. Строго формално жалба с правом тврди да би се овде могло говорити о делимичном прекорачењу тужбеног захтева. Међутим, имајући у виду да је тужилац поднеском од 16.01.2012. године, којим је коначно определио тужбени захтев тражио да се утврди да је уговор ништав и да не производи правно дејство у делу тужиочевог доприноса у стицају заједничког породичног домаћинства а да је тај допринос у односу на спорну имовину у првостепеном поступку утврдио на 10,69% то произилази да би се могао прихватити да је смисао првопостављеног тужбеног захтева био да је уговор ништав управо у том проценту како је то и утврдио првостепени суд. Дакле, у том делу тражење је било одредиво иако не строго одређено, па првостепени суд не чини битну повреду одредаба парничног поступка која утиче на укупну правилност првостепене пресуде тиме што је тај проценат и навео у ставу један изреке.
На записнику о главној расправи од 03.11.1997. године првостепени суд је усвојио привремену меру па је забранио туженом И. да руши стару и малтерише нову кућу, обе постојеће у дворишту сада пок. С. у К., а све то до окончања овог спора. У односу на такву привремену меру првостепени суд је ожалбеном пресудом навео да она остаје на снази до правноснажног окончања овог поступка. С обзиром да је одлуком овог суда првостепена пресуда постала правноснажна то самим тим произилази да је одређена привремена мера престала да важи, па због тога овај суд и нема разлога да улази у садржину саме привремене мере посебно у то да ли је она јасна, законита и томе слично. Ово и тим више што пуномоћници странака и нису тражили отправак таквог решења што значи да су се одрекли и правног средства. Све напред наведено су разлози због којих овај суд налази да је туженикова жалба неоснована а првостепена пресуда на закону заснована у односу на став један, два и четири изреке, због чега је у том делу жалба као неоснована одбијена а првостепена пресуда потврђена на основу чл. 375 ЗПП.
Основано тужени наводи да првостепени суд није правилно одлучио о трошковима спора. Суд је најпре пропустио да оцени да ли је тужиочев захтев за трошкове поступка како је то изнети на расправи од 15.03.2012. године правилно опредељен а сходно одредби чл. 159 ст. 2 ЗПП. Првостепени суд је на досуђене трошкове досудио законску затезну камату иако то тужилац није тражио а камата не може припасти ономе ко је не тражи. Коначно, а на чему тужени у жалби инсистира, првостепени суд је пропустио и да оцени да ли се ради о стварним и нужним трошковима који су тужиоцу признати имајући у виду ко се у почетку јављао као тужилац, какав је био првопостављени тужбени захтев а какав је био успех тужиоца у парници на крају. У току поступка тужилац је више пута мењао тужбени захтев, па је и то потребно оценити са аспекта нужности проузрокованих трошкова. С обзиром да првостепени суд при одлучивању о трошковима спора није имао у виду све напред наведено, то је у том делу првостепена пресуда укинута, а на основу чл. 387 тач. 4 ЗПП.
У поновном поступку при одлучивању о трошковима спора суд ће имати у виду све што је напред наведено, па ће и у том делу донети на закону засновану одлуку.
Одредбе ЗПП које су напред поменуте су из раније важећег закона а примењене су у овој парници сходно одредби чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011).

Председник већа – судија
Божидар Вујичић с.р.