Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-9 Рехабилитација, престанак правних последица осуде » - судска рехабилитација » Кж 2 270.17 рехабилитација
Кж 2 270.17 рехабилитација
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:КЖ.2-270/17
Дана: 28.04.2017. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Марине Илић, председника већа, Мирјане Војиновић и Радомана Спарића, чланова већа, са Радицом Карић, записничарем, у кривичном предмету осуђеног АА, због кривичног дела омогућавање уживања опојних дрога из чл. 246 ст. 1 Кривичног закона СРЈ, решавајући о жалби осуђеног изјављеној против решења Вишег суда у Крушевцу Кв-57/17 од 03.04.2017. године, у седници већа одржаној дана 28.04.2017. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба осуђеног АА изјављена против решења Вишег суда у Крушевцу Кв-57/17 од 03.04.2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
Решењем Вишег суда у Крушевцу Кв-57/17 од 03.04.2017. године одбијена је као неоснована молба браниоца осуђеног АА за судску рехабилитацију брисањем осуде изречене правноснажном пресудом Окружног суда у Крушевцу К.бр.70/99 од 14.12.1999. године.
Против наведеног решења жалбу је изјавио осуђени АА због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу побијано решење преиначи тако што ће усвојити захтев осуђеног АА и утврдити да је наступила законска рехабилитација и наложити брисање осуде изречене правноснажном пресудом Окружног суда у Крушевцу К.бр.70/99 од 14.12.1999. године и пресуде Општинског суда у Крушевцу К.бр.528/97 која је постала правноснажна 01.07.1998. године из казнене евиденције, јер су за то испуњени сви законом прописани услови или да се побијано решење укине и по потреби предмет упути на поновно одлучивање.
Апелациони суд је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем које је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби сходно чл. 467 ст. 1 ЗКП, па је по оцени навода и предлога из жалбе нашао:
Жалба осуђеног је неоснована.
Апелациони суд је ценио жалбене наводе осуђеног да је побијано решење донето уз постојање битних повреда одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 1 тач. 8 и тач. 9 ЗКП, навођењем да је побијаним решењем молба-захтев очигледно прекорачен, односно да није потпуно решен, с обзиром да из поднетог захтева произилази да се тражи законска рехабилитација а да о таквом захтеву није решено односно да је захтев прекорачен доношењем одлуке којом се одбија судска рехабилитација осуђеног, да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено, па налази да су овакви жалбени наводи неосновани.
Наиме, супротно изнетом правилно је првостепени суд поступајући по захтеву браниоца осуђеног АА, адвоката Зорана Петровића, насловљеном као захтев за брисање осуде изречене пресудом Окружног суда у Крушевцу К.бр.70/99 од 14.12.1999. године након добијања података из казнене евиденције МУП-а РС од 22.03.2017. године о осуђиваности третирао као молбу за судску рехабилитацију у смислу чл. 573 ЗКП, којом је прописано да се тај поступак покреће по молби осуђеног или његовог браниоца и правилно закључио да се ради о лицу које је више пута осуђивано и да није могућа судска рехабилитација осуђеног АА, с обзиром да се иста у смислу чл. 100 КЗ, даје само ако су испуњени услови из чл. 98 КЗ (законска рехабилитација) и чл. 99 КЗ (судска рехабилитација) у погледу сваког кривичног дела за које је осуђен. Дакле, судска рехабилитација лица које је више пута осуђивано даје се јединствено за све осуде те се не може дати рехабилитација само за нека кривична дела.
Из извештаја из казнене евиденције за осуђеног АА од 22.03.2017. године утврђује се да је АА правноснажном пресудом Општинског суда у Крушевцу К-528/97 од 01.07.1998. године због кривичног дела крађа из чл. 165 ст. 1 КЗ РС, изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од 3 месеца и одређен рок провере у трајању од 1 године, односно до 01.07.1999. године, као и да је правноснажном пресудом Окружног суда у Крушевцу К-70/99 од 14.12.1999. године оглашен кривим због кривичног дела омогућавање уживања опојних дрога из чл. 246 ст. 1 КЗ СРЈ, за које кривично дело му је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од 6 месеци и одређен рок провере у трајању од 1 године.
Првостепени суд одлучујући о захтеву осуђеног правилно утврђује да се ради о лицу које је више пута осуђивано и правилно примењује законску одредбу чл. 98 ст. 1 КЗ којом је прописано да се законска рехабилитација даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана или која су се по закону сматрала неосуђиваним, као и одредбу чл. 98 ст. 2 тач. 2 КЗ да законска рехабилитација настаје ако лице којем је изречена условна осуда, у време проверавања и у року од годину дана по истеку рока проверавања не учини ново кривично дело.
Имајући у виду околности конкретног случаја и наведене законске одредбе, првостепени суд је на основу правилно утврђеног чињеничног стања одбио као неосновану молбу браниоца осуђеног АА, с обзиром да је окривљени кривично дело омогућавање уживање опојних дрога из чл. 246 ст. 1 КЗ СРЈ, по правноснажној пресуди Окружног суда у Крушевцу К-70/99 од 14.12.1999. године учинио у временском периоду од септембра месеца 1998. године па до 27. априла 1999. године, дакле у време проверавања и пре истека времена проверавања по правноснажној пресуди Општинског суда у Крушевцу К-528/97 од 01.07.1998. године (истек услова 01.07.1999. године) и да из изнетих разлога нису испуњени услови за рехабилитацију сваког кривичног дела за које је осуђен.
Такође, предмет оцене Апелационог суда су били и жалбени наводи да је првостепени суд побијано решење донео уз постојање битних повреда одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 2 тач. 2 ЗКП, што је било од одлучног утицаја на доношење законите и правилне одлуке, јер није правилно применио законску одредбу чл. 572 ЗКП и чл. 573 ЗКП.
По оцени Апелационог суда, побијано решење није донето уз постојање наведене битне повреде одредаба кривичног поступка, јер из списа предмета произилази да се осуђени захтевом од 16.03.2017. године обратио Вишем суду у Крушевцу са захтевом да брисање осуде по ком је веће Вишег суда у Крушевцу (чл. 21 ст. 4 ЗКП) поступало у смислу чл. 573 ЗКП и сходно томе применом чл. 574-577 ЗКП, спровело поступак, одржало рочиште у присуству осуђеног и његовог браниоца којом приликом су се и изјашњавали о поднетом захтеву, па имајући у виду напред наведено, у конкретном случају није било места примени одредбе чл. 572 ЗКП.
Наиме, одредбом чл. 572 ЗКП је прописано да уколико орган надлежан за вођење казнене евиденције не донесе решење о наступању законске рехабилитације, осуђено лице може захтевати да се утврди да је рехабилитација наступила по закону, а ако надлежни орган не поступи по захтеву осуђеног у року од 30 дана од дана пријема захтева осуђени може тражити да суд који је у првом степену изрекао пресуду донесе решење о рехабилитацији. Из захтева које је осуђени у конкретном случају поднео првостепеном суду не произилази да је исти поднет у смислу наведене одредбе чл. 572 ЗКП нити то произилази из изјашњења осуђеног и његовог браниоца на рочишту пред првостепеним судом, па је правилно првостепени суд након спроведеног поступка донео одлуку као у побијаном решењу налазећи да молба браниоца осуђеног није основана.
Жалбени наводи осуђеног да је првостепени суд пропустио да примени Основни кривични закон (ОКЗ), као блажи закон по осуђеног који је важио у време наступања законских услова за брисање условне осуде по предметној правноснажној пресуди Окружног суда у Крушевцу К-70/99 од 14.12.1999. године јер је одредбом чл. 93 ст. 2 ОКЗ, била прописана могућност брисања и само једне (условне) осуде, што је и предмет захтева осуђеног, оцењени су као неосновани.
Одредбом чл. 34 ст. 2 Устава Републике Србије прописано је да се казне одређују према пропису који је важио у време када је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом. Одредбом чл. 5 ст. 1 и ст. 2 КЗ је прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца. С обзиром да институт рехабилитације није кривична санкција из чл. 4 ст. 1 КЗ, нити је садржан у чл. 43 ст. 1 тач. 1 до тач. 4 КЗ, којим је прописано које се казне могу изрећи учиниоцу кривичног дела, супротно жалбеним наводима, правилно је првостепени суд одлучујући о захтеву осуђеног донео побијану одлуку правилном применом одредбе чл. 98 КЗ и чл. 100 КЗ који је важио у време доношења побијаног решења.
Предмет оцене овог суда су били и жалбени наводи осуђеног да услед пропуста државних органа осуђени трпи штету, јер Окружни суд у Крушевцу приликом доношења пресуде К.бр.70/99 од 14.12.1999. године којом је осуђеном АА изрекао условну осуду због извршења кривичног дела омогућавање уживања опојних дрога из чл. 246 ст. 1 КЗ СРЈ, није ценио да је ранијом пресудом истом осуђеном већ изречена условна осуда и да је у конкретном случају требало да већ изречену условну осуду која је изречена од стране Општинског суда у Крушевцу пресудом К-528/97 од 01.07.1998. године опозове, након тога изрекне условну осуду за оба кривична дела уз повећање утврђене казне затвора и продужење времена проверавања применом одредаба о стицају кривичних дела или изрицањем јединствене казне затвора такође применом одредаба о стицају кривичних дела, па налази су овакви жалбени наводи неосновани. Наиме, одредбом чл. 54 Кривичног закона СРЈ који је важио у време доношења пресуде Окружног суда у Крушевцу К.бр.70/99 од 14.12.1999. године је прописано да ако осуђени у време проверавања учини једно или више кривичних дела за које је изречена казна затвора мања од две године или новчана казна, суд ће пошто оцени све околности које се односе на учињена кривична дела и учиниоца, а посебно сродност учињених кривичних дела, њихов значај и побуде из којих су учињена одлучити да ли ће опозвати условну осуду из чега произилази да постоји могућност да суд, након оцене наведених околности опозове раније изречену условну осуду, али не и обавезу да то учини, па су и ови жалбени наводи оцењени као неосновани.
Из изнетих разлога, Апелациони суд у Крагујевцу на основу чл. 467 ст. 4 ЗКП, одлучио је као у диспозитиву решења.
Председник већа – судија,
Марина Илић,с.р.