Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Изабране сентенце » Облигационо право » Незаконит и неправилан рад државног органа
Незаконит и неправилан рад државног органа
НЕЗАКОНИТ И НЕПРАВИЛАН РАД ДРЖАВНОГ ОРГАНА
(чл. 172 ст. 1 ЗОО)
Постојање одговорности правног лица није условљено намером или грубом непажњом, јер је постојање намере или грубе непажње правно релевантно само у регресној парници.
Из образложења:
Према утврђеном чињеном стању тужилац тражи накнаду штете због некоришћења стана и то у виду закупнине од 01.07.2000. године до 31.10.2005. године, а због недоношења одлуке о расподели стана солидарности због које је лишен од државине стана. Првостепени суд налази да тужилац од доношења коначне одлуке о расподели стана има право на накнаду стварно претрпљене доказане штете коју је трпео због немогућности коришћења стана. Међутим, тужбени захтев тужиоца је неоснован, будући да је тужени обезбеђивао тужиоцу месечну саобраћајну карту тако да тужилац није трпео материјалну штету за трошкове превоза у овом временском периоду.
Другостепени суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању правилно применио материјално право. Чињеница је да по чл.172 ст.1 ЗОО, правно лице одговара за штету коју је његов орган проузроковао трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем своје функције. Да би странка имала право на накнаду штете потребно је да је штета настала као последица противправности односно незаконитог или неправилног рада што проистиче из чл.25 Устава РС, по коме свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузроковало службено лице. Произилази да би оштећени остварио право на накнаду штете од правног лица по правилима одговорности за другог оштећени треба да докаже поред општих услова за грађанско правну одговорност (узрочна веза и штета) да је штету причинио орган правног лица незаконитим радом у вршењу својих функција, односно неправилним радом. Постојање одговорности правног лица није условљен намером или грубом непажњом јер је постојање намере или грубе непажње правно релевантно само у регресној парници. Одговорност правног лица условљена је непримењивањем или погрешним примењивањем одређених прописа. С обзиром да у конкретном случају нема незаконитог и неправилног рада службеног лица туженог услед одлучивања о додели спорног стана, односно расподеле спорног стана, те су неосновани наводи тужиоца да истом припада накнада како материјалне, тако нематеријалне штете по овом основу. При том, треба имати у виду да је одлука о додели стана на коришћења једном укидана и враћена на поновни поступак што не подразумева аутоматски постојање неправилног рада органа туженог. Наиме, стамбена комисија је поступала као надлежни орган у прописној процедури у којој је тужилац користио прописана правна средства и остварио своје право. Овим начином неправилност и незаконитост одлуке стамбене комисије је испитивана и стављена у поступку по правним лековима. Произилази да погрешно правно становиште чланова стамбене комисије настала као резултат тумачења прописа сама себи не значи неправилан рад органа тужене.
(пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж.бр.3338/10 од 1. 12. 2010. године и пресуда Основног суда у Пожеги 6П-94/10 од 28. 04. 2010. године)