Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Изабране сентенце » Облигационо право » Ништавост споразума о хипотеци
Ништавост споразума о хипотеци
НИШТАВОСТ СПОРАЗУМА О ХИПОТЕЦИ
Чл. 103 Закона о облигационим односима
Ништави су не само уговори противни принудним прописима већ и они који су противни правном поретку или добрим обичајима, где спадају и одређене моралне норме које чине саставни део јавног поретка.
Из образложења:
По оцени изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужена Ј. ДОО Краљево, по два уговора о краткорочним кредитима из 2005. године преузела одређену обавезу враћања кредита тужиоцу. Такође је утврђено да је између повериоца К. Б. и дужника Ј. ДОО Краљево, закључен споразум према коме је поверилац сагласан да по купопродајном уговору од 14.09.2006. године изврши уплату у износу од 53.192,11 еура у динарској противвредности, те да се на основу овог споразума и по основу купопродајног уговора заснује заложно право на пословном простору, власништво Ј. ДОО у Краљеву, а у корист повериоца К.Б. Решењем суда прихваћен је овај споразум странака и снабдевен клаузулом правноснажне и извршне судске одлуке са закључком да је тако ради обезбеђења новчаног потраживања повериоца К.Б., по основу купопродајног уговора, засновано заложно право на непокретности сада туженог Ј. ДОО.
Како из уговора о краткорочном кредиту и уговора о јемству произилази да као средство обезбеђења враћања зајма није уписано заложно право на имовини туженог Ј. ДОО, по закључку првостепеног суда није било сметњи да се и по закључењу ових уговора закључи споразумно заложно право на непокретној имовини туженог Ј. ДОО. Како Закон о хипотеци не регулише институт ништавости уговора, па ни предметног споразума о хипотеци, већ се на ништавост уговора примењују одредбе чл. 103 ЗОО, а предметни споразум о заснивању заложног права је у конкретом случају закључен у складу са принудним прописима и није противан јавном поретку нити добрим обичајима, првостепени суд је закључио да такав споразум није ништаван, због чега је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се утврди да је ништав споразум о заснивању заложног права – хипотеке, закључен између тужених Ј. ДОО и К.Б.
Међутим, жалбеним наводима се доводи у сумњу правилност чињенично правног закључка првостепеног суда. Наиме, из предметног споразума о заснивању заложног права произилази да се тужени К.Б. на основу уговора о купопродаји из 2006. године, који уговор није приложен списима, сагласио да изврши уплату износа од 53.192,11 еура на име купопродајне цене пословног простора, из чега, по налажењу овога суда, произилази да је поменути К.Б. као купац, дужник исплате купопродајне цене пословног простора, па је нејасно како је у споразуму од 22.09.2006. године могао бити означен као поверилац, а тужена Ј. ДОО, као дужник, што изазива сумњу у добре намере и правилност истог споразума о заснивању заложног права, а што првостепени суд, применом одредбе чл. 103 ЗОО није на правилан начин оценио, због чега је и побијана пресуда укинута.
С тога ће првостепени суд у поновљеном поступку, поновном оценом изведених доказа, уз евентуално извођење нових доказа, сходно диспозицији странака, поступити по упутима из овог решења и имати у виду остале одредбе Закона о облигационим односима. Тако из одредбе чл. 103 ЗОО, произилази да су ништави уговори, не само они који су противни принудним прописима, већ и они који су противни моралним нормама друштва. Одредбом чл. 10 истог Закона, постављене су границе слободи уређивања облигационих односа на најопштији начин, који у себи садржи многобројне конкретне забране. Пре свега, реч је о недопуштеном уговарању, односно уређењу облигационих односа, којим би се повредили принудни прописи. За ова ограничења карактеристичне су императивне норме, а таква правила друштвеног понашања, која се у одређеним правним ситуацијама морају поштовати. Странке ступајући у облигационе односе и поред начела диспозиције из чл. 20 истог Закона, морају своје односе уредити тако да не вређају прописе императивног карактера, којим се заштићују друштвена добра и друштвени интереси. Аутономија воља странака у уређивању облигационих односа ограничена је и забраном вршења права противно циљу због кога је оно законом установљено или признато, кроз забрану злоупотребе права из чл. 13 истог Закона, као и кроз обавезу придржавања начела савесности и поштења из чл. 12 ЗОО. Дакле, аутономија воље странака ограничена је императивним прописима, јавним поретком и добрим обичајима, где спадају и одређене моралне норме, које чине саставни део јавног поретка.
Дакле, првостепени суд ће у поновљеном поступку имати у виду цитиране одредбе Закона о облигационим односима, као и одредбе Закона о хипотеци, те ће имати у виду и чињеницу да уз споразум о заснивању заложног права није приложен ни уговор о купопродаји, на који су се уговорне стране из споразума позвале, а суд у том поступку И. бр. 1392/06 прихватио решењем од 22.09.2006. године, а који уговор о купопродаји туженици нису приложили ни у овој парници, те за своју тврдњу о правилности закљученог споразума о хипотеци и својим добрим намерама, без намере изигравања тужиоца, као повериоца, нису предложили ниједан доказ, па ће у зависности од новог чињенично правног закључка, донети нову и на закону засновану одлуку.
(пресуда Општинског суда у Краљеву, П. бр. 2501/07 од 08.04.2009. године и решење Апелационог суда у Крагујевцу, Гж. бр. 2086/10, од 01.12.2010. године).