Решавајући по тужбеном захтеву за раскид уговора између странака, првостепени суд је у својој пресуди закључио да је уговором између странака, који је предмет спора, уговорен немогућ услов што тај уговор чини ништавим. Пошто је уговор ништав он се не може раскинути, па је због тога првостепени суд одбио тужбени захтев као неоснован.

Одлучујући по изјављеној жалби, Апелациони суд је најпре утврдио да је првостепени суд ожалбеном пресудом потпуно и правилно утврдио чињенично стање. Међутим, првостепени суд је применио погрешно материјално право, у конкретном случају се не ради о ништавом уговору из чл. 75 ЗОО, јер тим уговором није предвиђен немогућ услов. Предметни спор се мора решити применом одредаба Закона о облигационим односима, које регулишу питање раскида уговора. С обзиром да је према утврђеном чињеничном стању међу странкама закључен уговор код кога испуњење о року није битан састојак уговора из чл. 126 ЗОО, то произилази да је дужнику у конкретном случају морао бити остављен накнадни рок за испуњење уговора што у овом случају није урађено, а без тога се уговор није могао раскинути.

Осим тога, дужник је у конкретном случају наведени уговор испунио у претежном делу, па се и због тога не може тражити раскид уговора сходно одредби чл. 131 ЗОО. Према томе, у конкретном случају заиста је неоснован тужбени захтев за раскид уговора, али не због разлога и материјалних прописа које је то навео првостепени суд, већ због сасвим других разлога. Међутим, у таквом случају нема сметњи да другостепени суд својом пресудом одбије жалбу као неосновану и првостепену пресуду потврди при потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању, с тим што је другостепени суд дужан да у својој одлуци наведе материјалне прописе које је на конкретан спор требало применити.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Гж.бр.851/10 од 06.04.2010. године