Уколико послодавац нема обавезу да донесе програм решавања вишка запослених, онда нема ни обавезу спровођења прописаних мера за запошљавање.

Из образложења:

 Према чл. 153 ст. 1 Закона о раду, послодавац је дужан да донесе програм решавања вишка запослених ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то најмање: 1) десет запослених код послодавца који има у радом односу више од 20, а мање 100 запослених на неодређено време; 2) 10% запослених код послодавца који има у радном односу најмање 100 а највише 300 запослених на неодређено време; 3) 30 запослених код послодавца који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време, а према ст. 2 овог члана програм је дужан да донесе послодавац који утврди да ће доћи до престанка потребе за радном најмање 20 запослених у оквиру периода од 90 дана, без обзира на укупан број запослених. Према чл. 155 ст. 1 тач. 5 овог Закона, програм, између осталог, нарочито садржи мере за запошљавање: премештај на друге послове, рад од другог послодавца, преквалификација или доквалификација, непуно радно време и друге мере. Према томе, запослени за чијим је радом престала потреба има право на наведене мере за запошљавање само у случају када је послодавац дужан да донесе програм решавања вишка запослених, а ако послодавац није дужан да донесе тај програм, у том случају нема обавезу да поступа према одредби чл. 155 ст. 1 тач. 5 Закона о раду. Обзиром да је тужени донео одлуку да у 2007. години престаје потреба за радом 10% од укупно 230 запослених на неодређено време, дакле ван оквира од 30, односно 90 дана, већ у периоду од преко 90 дана, то тужени није био дужан да донесе програм решавања вишка запослених и да након престанка потребе за радом тужиоца предузме мере за његовог запошљавање премештајем на друге послове.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Гж.1 бр. 123/10 од 29.06.2010. године