Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Рехабилитација » Рехж 30.17
Рехж 30.17
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Рех-ж 30/17
Дана: 17.05.2017. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Радомана Спарића, председника већа, Сузане Чоловић и Ружице Ђурђевић, чланова већа, у ванпарничном предмету предлагача М. М. из Д., општина К., кога заступа пуномоћник, адвокат Божидар Станисављевић из Б., против противника предлагача Републике Србије, коју заступа Виши јавни тужилац у У., ради сопствене рехабилитације, решавајући о жалбама предлагача и противника предлагача, изјављеним против решења Вишег суда у Ужицу Рех. број 14/16 од 21.03.2017. године, у седници већа одржаној дана 17.05.2017. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе предлагача М. М. и противника предлагача Републике Србије, а решење Вишег суда у Ужицу Рех. број 14/16 од 21.03.2017. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Решењем Вишег суда у Ужицу Рех. број 14/16 од 21.03.2017. године у ставу 1 делимично је усвојен захтев за судску рехабилитацију предлагача М. М., рођеног …….. године у месту D., Ф., са пребивалиштем у селу Д., општина К., од оца М. и мајке З., па је утврђено да је пресуда Војног суда у Београду ИК.бр.290/93 од 20.04.1993. године ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све правне последице те пресуде, а рехабилитовано лице М. М., се сматра неосуђиваним том пресудом. У ставу 2 изреке првостепеног решења одбијен је као неоснован захтев за судску рехабилитацију предлагача М. М. са личним подацима из става 1 изреке, којим је тражио да се утврди да је ништава пресуда Војног суда у Подгорици ИК.бр.70/97 од 24.11.1997. године од њеног доношења и да се предлагач као рехабилитовано лице по овој пресуди сматра неосуђиваним, као неоснована. У ставу 3 истог решења противник предлагача Република Србија је обавезана да предлагачу на име трошкова поступка плати износ од 7.500,00 динара у року од 15 дана по правноснажности решења из средстава опредељених за рад судова, док је у ставу 4 одбијен захтев предлагача за накнаду трошкова поступка за још износ од 28.500,00 динара као неоснован.
Против првостепеног решења жалбе су изјавили:
- противник предлагача Република Србија коју заступа Виши јавни тужилац у У. због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене Закона о рехабилитацији, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу као другостепени побијано решење укине у делу у коме је усвојен захтев за рехабилитацију и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку, и
- предлагач, у односу на одбијајући део решења, у ставу 2 и ставу 4 због погрешне примене материјалног права, са предлогом да другостепени суд првостепено решење у побијаном делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или преиначи тако што ће усвојити предлог предлагача за рехабилитацију и у ставу 4 изреке решења прихвати трошкове поступка предлагача по АТ у износу од 70.500,00 динара и то на име једног одржаног рочишта 18.000,00 динара, на име поднеска 16.500,00 динара, на име жалбе 33.000,00 динара и на име путних трошкова 3.000,00 динара.
Апелациони суд је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, на основу члана 386. Закона о парничном поступку (ЗПП) и члана 30. Закона о ванпарничном поступку, па је нашао, да су жалбе неосноване.
Побијано решење садржи разлоге о одлучним чињеницама, чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и материјално право је правилно примењено.
Пре свега, неосновано се жалбом противника предлагача првостепено решење побија због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, јер у решењу нису наведени разлози о битним чињеницама, а дати разлози су нејасни и противречни, те да је суд приликом доношења решења у побијаном делу погрешно применио одредбе Закона о рехабилитацији.
Наиме, насупрот изнетим жалбеним наводима противника предлагача, Апелациони суд налази да првостепено решење није донето повредом поступка ове врсте, јер образложење решења садржи правилне разлоге о свим одлучним чињеницама, а исто тако чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и правилно је примењено материјално право.
Првостепени суд је на основу изведених доказа утврдио да је предлагач пресудом Војног суда у Београду ИК.290/93 од 20.04.1993. године, оглашен кривим због тога што као војник на служби у ВП …….. С., дана 23.03.1993. године није извршио наређење претпостављеног старешине, председника комисије за пријем регрута и облачење, у вези са службом, чиме је служба била теже угрожена, тако што је приликом доласка на одслужење војног рока у наведену војну пошту у присуству чланова комисије и више лица одбио да прими војничку униформу и другу опрему, а потом и пушку изјављујући да одбија да служи војни рок у тој јединици, као и у санитетским или интендантским јединицама без оружја, објашњавајући свој поступак личним верским убеђењима, чиме је извршио кривично дело неизвршења и одбијања извршења наређења из члана 201. став 1. КЗ СРЈ и осуђен на казну затвора у трајању од 1 године у коју му је урачунато време проведено у притвору од 23.04.1993. године, па надаље.
Првостепени суд оценом исказа предлагача, кога је саслушао у својству сведока и других изведених доказа утврђује да је предлагач приликом регрутације, надлежним војним органима пријавио чињеницу да је припадник верске заједнице Јеховини сведоци од рођења, али да је по добијању првог позива за одслужење војног рока 1993. године, истом се одазвао, па је упућен у касарну у С.. Првостепени суд надаље утврђује да је предлагач након неколико дана проведених у касарни одбио наређење од претпостављеног старешине да прими униформу и наоружање, као и да служи војни рок у санитетским или интендантским јединицама при војсци, истичући приговор савести јер му припадност верској заједници Јеховини сведоци и учење ове заједнице не дозвољавају да прими како наоружање тако и војну униформу. Суд на основу наведених доказа утврђује да предлагачу у кривичном поступку који је након тога покренут против истог није прихваћен приговор савести у смислу да се његова верска убеђења противе свакој служби у војсци, па и у санитетским и интендантским јединицама, те је пресудом ИК.290/93 од 20.04.1993. године оглашен кривим и осуђен је на казну затвора од једне године, од које је издржао осам месеци, а након тога је пуштен на слободу.
Апелациони суд налази да је првостпени суд правилно закључио да је захтев предлагача М. М. за судску рехабилитацију по пресуди Војног суда у Београду ИК.290/93 од 20.04.1993. године, основан.
Наиме, и по налажењу овог суда, иако је у конкретном случају кривични поступак против предлагача спроведен по правилима тадашњег Закона о кривичном поступку, у коме је имао право на стручну одбрану и право на изјављивање жалбе, и осуђен за кривично дело које је било прописано тада важећим Кривичним законом, за које му је изречена казна затвора у оквиру прописане казне законом, у наведеном поступку и изреченом пресудом предлагачу је повређено право на приговор савести у складу са његовим верским опредељењем, с обзиром да је у току поступка у својој одбрани истакао приговор савести у односу на војну службу и да његово верско опредељење као припадника организације Јеховиних сведока забрањује пријем и употребу оружја и униформе, које није уважено и није му омогућено служење војног рока без униформе и оружја.
Првостепени суд је приликом одлучивања да усвоји захтев за судску рехабилитацију по напред наведеној пресуди правилно имао у виду да је одредбом члана 10. Устава СРЈ из 1992. године, који Устав је био на снази у време када је предлагачу суђено, прописано начело да СРЈ признаје и јемчи слободе и права човека и грађанина које признаје међународно право, а у члану 20. је загарантовано да су грађани једнаки по било ком основу или личном својству и да су сви грађани једнаки пред законом без обзира на припадност или било које лично својство без обзира да ли је ратно стање или доба мира, док је у члану 35. истог Устава зајемчена слобода убеђења, савести и вероисповести. Исто тако, првостепени суд правилно утврђује да је право на приговор савести гарантован Међународним пактом о грађанским и политичким правима који је ступио на снагу 23.03.1976. године и Универзалном декларацијом о људским правима, која је усвојена и проглашена резолуцијом генералне скупштине УН 10.12.1948. године, које је наша земља ратификовала, чиме су постали саставни део њеног правног поретка. С тим у вези основано се наводи садржина одредбе члана 18. Универзалне декларације о људским правима у коме је прописано да свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести, које право укључује слободу промене вероисповести или уверења и слободу да човек сам или у заједници с другима, јавно или приватно, манифестује своју веру или уверење подучавањем, обичајима, молитвом и обредом.
С обзиром на утврђено чињенично стање, у напред цитиране прописе домаћег и међународног права, а као и одредбу члана 137. став 2. Устава СРЈ из 1992. године, којим је предвиђен приговор савести и могућност да се грађанину који због верских или других рaзлогa сaвести не жели дa испуни војну обaвезу под оружјем, омогућити дa војну обaвезу у Војсци Југослaвије испуни без оружјa или у цивилној служби, у склaду сa сaвезним зaконом, правилан је закључак првостепеног суда да је пресудом Војног суда у Београду ИК.290/93 од 20.04.1993. године предлагачу повређено право на слободу вероисповести, јер му приговор савести суштински није уважен, будући да му није омогућено служење војног рока без униформе и оружја, чиме је из верских разлога лишен права на приговор савести који је истакао у току поступка.
Код напред наведеног стања ствари, по налажењу Апелационог суда првостепени суд је правилно закључио да је пресуда Војног суда у Београду ИК.290/93 од 20.04.1993. године, којом је предлагач осуђен на затворску казну уз претходно одређивање притвора и лишење слободе, донета противно начелима правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права и слобода, па је првостепени суд правилно делимично усвојио захтев за рехабилитацију предлагача као основан и утврдио да је ништава наведена пресуда од њеног доношења, као и све правне последице проистекле из те пресуде, а предлагач се сматра неосуђиваним том пресудом, па је сходно одредби члана 1. и 17. став 4. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“ 92/2011 од 07.12.2011. године), одлучио као изреци решења у ставу 1.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је у образложењу побијаног решења изнео јасне и аргументоване разлоге којима се руководио приликом одлучивања да делимично рехабилитује предлагача М. М., које разлоге као правилне прихвата и овај суд, па су неосновани наводи из жалбе противника предлагача, да у првостепеном решењу нису наведени разлози о битним чињеницама а да су дати разлози нејасни и непотпуни.
Међутим, по налажењу Апелационог суда, првостепени суд правилно закључује да у односу на захтев за судску рехабилитацију предлагача М. М., којим је тражио да се утврди да је ништава пресуда Војног суда у Подгорици ИК.бр.70/97 од 24.11.1997. године од њеног доношења и да се предлагач као рехабилитовано лице по овој пресуди сматра неосуђиваним, нису испуњени услови прописани чланом 1. Закона о рехабилитацији, јер наведена пресуда није донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода.
Наиме, наведеном пресудом Војног суда у Подгорици предлагач је осуђен због кривичног дела неодазивања позиву и избегавање војне службе из члана 214. став 1. КЗ СРЈ, јер се као војни обвезник није одазвао позиву и одбио је да прими позив 02.06.1997. године за одслужење војног рока. При томе се из наведене кривичне пресуде утврђује да је војном референту Војног одељка у К., који му је саопштио позив усмено, било познато да је предлагач припадник верске организације Јеховини сведоци, као и чињеница да он као члан ове организације не прихвата пријем униформе и оружја, па је са тог разлога предлагача послао на консултацију код референта за правне послове Војног одсека у У. где је упознат са својим обавезама према Уставу и Закону, као и са могућношћу да своју обавезу служења војног рока изврши у цивилној служби а да је предлагач одбио да војну обавезу изврши у Војсци Југославије и у вези са тим је поднео писмену изјаву у којој је навео да не може прихватити било какав облик служења војног рока.
Првостепени суд је правилно имао у виду да је служење војног рока у време када је донета наведена пресуда регулисано Законом о војсци Југославије („Службени лист СФРЈ“ број 93/94), у коме је одредбом члана 279. став 1. прописано да војну обавезу у миру и рату имају сви грађани Југославије под условима прописаним овим Законом. Истим Законом је прописано да су за остваривање војне обавезе одговорни и старају се војнотериторијални органи које одреди начелник Генералштаба, Војнотериторијалним органима сматрају се војни одсеци и војни окрузи, док је одредбом члана 298. истог Закона прописано да регрут који не жели да служи војни рок под оружјем подноси у року од 15 дана од дана пријема позива за регрутацију писмени захтев надлежном војнотериторијалном органу у коме наводи разлоге због којих не жели да служи војни рок под оружјем, као и на којим пословима у војсци и у цивилној служби жели да служи војни рок.
Првостепени суд је изведеним доказима утврдио да је предлагач приликом регрутације надлежни војнотериторијални орган обавестио о својој верској припадности организацији Јеховини сведоци и о учењу ове организације и да војни рок може служити само у цивилној служби, о чему је такође обавештен од референта Војног Одељка у К., односно Војног одсека у У. приликом позивања на одслужење војног рока у јуну месецу 1997. године, али да је предлагач одбио и овакав начин служења војног рока о чему се писмено изјаснио истичући да не може прихватити било какво служење војног рока.
По налажењу Апелационог суда првостепени суд је ценећи наведено утврђено чињенично стање, и имајући у виду одредбе Устава и Закона које су се примењивале у време када је донета пресуда од стране Војног суда у Подгорици, правилно закључио да предметном пресудом није повређено право предлагача на приговор савести нити право на његову верску опредељеност јер је предлагачу омогућено да истакне свој приговор савести у складу са својим верским опредељењем и учењем, тако што му је омогућено да војни рок служи без униформе и оружја у цивилној служби који би обављао у цивилној установи. Међутим, предлагач је одбио и овакав начин служења војне обавезе, па су према њему предузете мере у складу са законом, спроведен кривични поступак према одредбама важећег ЗКП и изречена кривична санкција, при чему пресуда којом му је изречена кривична санкција није у супротности са начелима правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права и слобода.
Неосновано се у жалби предлагача истиче да му је повређено право на приговор савести јер га је на служење војног рока позвао војнотериторијални орган, а не неки орган независтан од војних органа. Предњи жалбени навод је неоснован и не оправдава поступање предлагача да одбије служење војног рока у цивилној служби, јер Закон о војсци је прописао који органи су надлежни за остваривање војне обавезе, а предлагач као грађанин Републике Србије има сва права и обавезе прописане Уставом и законима који су били у складу са Уставом, конвенцијама и другим правилима међународног права, при чему је предлагачу од надлежних органа било предочено да може поднети захтев да војни рок служи без униформе и оружја у цивилној служби, што значи да му је у конкретном случају био прихваћен његов приговор савести.
Апелациони суд је ценио и остале жалбене наводе предлагача и противника предлагача, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост првостепеног решења у побијаном делу.
Одлука о трошковима поступка, заснива се на правилној примени одредби члана 153. став 2. ЗПП и члана 30. Закона о ванпарничном поступку, као и важећој Адвокатској тарифи, те су предлагачу досуђени трошкови поступка у износу који је ближе наведен у изреци, па се законитост и правилност исте жалбом противника предлагача не доводи у сумњу. Наиме, у конкретном случају се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, при чему питање трошкова у поступцима у којима се одлучује о основаности захтева за рехабилитацију, није посебним законским одредбама друкчије уређено, па је правилно првостепени суд, сходно одредбама Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, („Службени гласник РС“ број 121/12 од 01.01.2013. године), обрачунао трошкове поступка предлагача о чему су у образложењу побијаног решења дати правилни разлози које прихвата и овај суд.
Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 30 Закона о ванпарничном поступку у вези члана 401. тачка 2. и члана 402. ЗПП, Апелациони суд је одлучио, као у изреци овог решења.
Председник већа – судија,
Радоман Спарић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице,
Весна Алексић