Апелационом суду у Крагујевцу обратио се Председник грађанског одељења Основног суда у Ужицу, дописом од 06.09.2010.године поводом спорног правног питања накнаде трошкова превоза за долазак и одлазак са посла, обзиром да је том суду поднет већи број тужби, од стране запослених у ЈП „Водовод“, чији је оснивач Град Ужице, а у којима је основ исплата ове накнаде.
            
Законом о раду („Сл.гл. РС“бр.24/2005, 61/2005), чланом 1 став 1 прописано је да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама, док је ставом 2 истог члана прописано да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду – само када је то овим законом одређено. Из наведених законских одредби произилази да се права, обавезе и одговорности из радних односа могу уређивати искључиво законом, општим актом, под којим се подразумевају колективни уговор и правилник о раду и уговором о раду, а не и одлуком директора предузећа.

Одредбом члана 118 став 1 тачка 1 Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Како у конкретном случају не постоји општи акт којим би била нормирана накнада трошкова превоза, нити је то регулисано уговором о раду, то се на ово право запослених имају непосредно применити одредбе  члана 118 став 1 тачка 1 Закона о раду, односно запослени ово право остварују на начин одређен том законском одредбом у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. При томе, полазећи од наведене законске одредбе послодавац је дужан да запосленом надокнади трошкове превоза које је исти имао за долазак и одлазак са посла, при чему ово право не може условљавати претходним подношењем посебног захтева од стране запосленог за њихову исплату јер Закон о раду  такву обавезу запосленог не прописује.