Апелациони суд указује да је првостепени суд погрешно применио одредбу чл. 60 ст. 2 тач. 4 КЗ, која се односи на изрицање јединствене казне у ситуацији када су за кривична дела учињена у стицају утврђене само новчане казне, будући да је првостепени суд, за кривично дело лака телесна повреда из чл. 122 ст. 1 КЗ, утврдио новчану казну у износу од 30.000,00 динара, а за кривично дело увреда из чл. 170 ст. 1 КЗ, утврдио новчану казну у износу од 40.000,00 динара, па је потом окривљеног осудио на јединствену новчану казну у износу од 50.000,00 динара и поред тога што је наведеном законском одредбом прописано да се у овој ситуацији јединствена новчана казна изриче тако што ће она бити одмерена у висини збира утврђених казни, при чему је Суд ограничен само висином јединствене новчане казне, а која висина је одређена законом (чл. 60 ст. 2 тач. 4 КЗ). У овом делу, будући да није било жалбе приватног тужиоца, Апелациони суд само указује на ову повреду закона у корист окривљеног и првостепени суд при изрицању нове пресуде, имаће у виду одредбу чл. 394 ст. 4 ЗКП, која не дозвољава оглашавање окривљеног новом пресудом кривим за теже кривично дело, нити изрицање строжије кривичне санкције.