Према  утврђеном чињеничном стању, спорне катастарске парцеле су, приликом првобитног премера 1934. године, биле уписане у поседовном листу бр. 193 КО Б. на име Г.Љ., да је у току 1968. године целокупна имовина из поседовног листа бр. 193 уписана на  ДП „ШПИК“ И. и онда су прешле у поседовни лист бр. 157,  у току 1990. године трансформацијом ДП „ШПИК“ из И. Сва имовина из поседовног листа бр. 157 је уписана на име ЈП „Србијашуме“, да би током израде катастра непокретности биле уписане у поседовни лист бр. 115, на име туженика. При излагању на јавни увид 1936. године, у азбучном регистру за спорне катастарске парцеле нису констатоване никакве примедбе и азбучни регистар су потписали Г.Љ. и чланови комисије. Решењем НОС-а Ч. бр. 9019  од 12.05.1936. године, Ш.Г. у месту И. су дати на управљање кп.бр.3441, 3342, и 3346 све КО Б.

Првостепени суд налази да је тужбени захтев тужилаца неоснован, будући да тужиоци нису доказали да су њихови правни претходници стекли право својине на спорној непокретности. При томе треба имати у виду да према правним правилима имовинског права садржаног у Параграфу 2. Закона о шумама из 1929. године, све шуме су се сматрале власништвом државе, изузев оних шума на којима је физичко лице законитим путем стекло право својине. Савесни држалац је могао стећи право својине по основу одржаја на шумском земљишту ако докаже законити основ државине и период државине до 6. априла 1941. године, у трајању од 43 године 1 месеца и 18 дана, у смислу Параграфа 931 Српског грађанског законика. Законом  о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време  непријатељске окупације, утврђена је неважност правних прописа донетих за време окупације до 6. априла 1941. године, осим појединих правила садржаних у законима и другим правним прописима који нису урађени важећим прописима и то само уколико нису у супротности са Уставом ФНРЈ. Овим законом су престала правна правила  о стицању права својине, одржајем на непокретности у друштвеној својини, односно  државној својини предвиђена СГЗ. Једино ако је време за одржај истекло пре 6. априла 1941. године или ако је право својине на основу одржаја после овог рока признато правноснажном судском одлуком може се  одржај признати као основ стицања својине. Устав ФНРЈ, а потом  и сви закони у вези својине на непокретности, садрже правила о забрани односно немогућности  одржаја на непокретности у државној и друштвеној својини све до доношења Закона о основама својинско-правних односа („Службени гласник РС“, бр. 29/96) којим је брисан  чл. 29, а који је предвиђао ову забрану. Међутим, тужиоци као основ за стицање истичу само чињеницу уписа у катастру приликом првобитног примера, што није довољно за доказивање права својине, па је тужбени захтев одбијен.

Другостепени суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, те је дао разлоге које прихвата у свему и овај суд. Наиме, тужиоци нису доказали, у смислу чл. 223 ЗПП, законити правни основ по коме су стекли предметне парцеле, нити да су преко својих правних претходника били у савесној државини до 6. априла 1941. године, до када се одржајем могло стећи право својине на шумском земљишту у својини државе, у смислу Параграфа 2 Закона о шумама Краљевине Југославије од 21. 12. 1929. године, ако је одржај трајао 43 године 1 месец и 18 дана, према правним правилима Параграфа 931  СГЗ и Закона о мораторном стању из 1920. године, с обзиром да се после 1945. године својина на шумском земљишту као добру од општег интереса није могла стећи одржајем.

Тужиоци нису доказали да су били законити и савесни држаоци спорне непокретност пре 1898. године, тако да нису испуњени услови из Параграфа  2 Закона о шума Краљевине Југославије, будући да се спорно земљиште није налазило у власништву правних претходника тужилаца и да није утврђено да је коришћено од правних претходника тужилаца без икаквог ометања у периоду државине дужем од 43 године 1 месеца и 18 дана, све до 6. априла 1941. године. Са истих разлога, без утицаја су жалбени наводи тужилаца да је спорна непокретност у току 1956. године решењем НОС-а, Ч., дата на управљање Ш.Г. И., без икаквог поступка вођења против правних следбеника Г.Љ. 

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Гж.бр.1484/10. Од 10.05.2010. године)