Првостепеном пресудом је утврђено да је тужиља власник подрума који припада уз једнособан стан у Ул. 28. Новембра бр. 46 у НП. Налазом вештака грађевинске струке је утврђено да су сви станови у спорној згради нумерисани од приземља са другим спратом закључно са бројем од 1. до 9, да се у подруму исте зграде налази 10 боксова који нису нумерисани и да сваком стану припада по један бокс. Према чл. 19 ст. 2 Закона о основама својинско-правних односа, на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници  посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине. Произилази да подрумске просторије представљају заједничке делове зграде, а власници посебних делова зграда - станова имају право заједнички недељиве својине. С обзиром да је тужиља власник стана у предметној згради то има право својине на подрумском простору у истој згради. Туженици се обавезују да тужиљи ово право признају и ослободе подрумске просторије од ствари и лица и исти предају тужиљи на слободно коришћење и располагање. При томе, првостепени суд налази да је чињеница, да подруми нису нумерисани због пропуста пројектанта и инвеститора, тако да се не може поуздано утврдити који подрум ком стану стану припада, али налази да је тужбени захтев тужиље основан. 
Другостепени суд налази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, али је погрешно применио материјално право, због чега је одлука преиначена. Члан 19 Закона о основама својинско-правних односа, право својине на посебном делу зграде може постојати на стану, пословној згради или гаражи, односно гаражном месту, док на заједничким деловима зграде и уређајима у згради, власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине. Под заједничким деловима зграде подразумева се, поред осталог, и подрум. Право  заједничке својине није посебно преносиво већ само као акцесорно право уз право својине на посебном делу зграде. Произилази да тужиља има правни интерес да се утврди да има право заједничке недељиве својине на подруму, а као акцесорно право будући да је власник стана у предметној згради где се подрум налази, јер је наслеђем стекла право заједничке недељиве својине на подруму. 
Међутим, неоснован је део тужбеног захтева тужиље којим је тражила да је искључиви власник подрума који припада уз једнособан стан површине 49 м2, будући да тужиља има право заједнички недељиве својине на истом у целини. Осим тога, неоснован је део захтева тужиље којим је тражила да тужиоци ослободе подрумске просторије и да јој предају на слободно коришћење и располагање, будући да и туженици имају право заједнички недељиве својине на истом, као и право коришћења, док је располагање ограничено и могуће је једино у случају продаје главне ствари – стана. Чињеница је да подрумски део није нумерисан због пропуста пројектанта, тако да се не може утврдити који подрум којем стану припада. Међутим, у случају немогућности идентификације подрума, власници станова ће поднети  предлог у ванпарничном поступку ради уређења начина управљања и коришћења заједничке ствари, а сходно чл. 141 до 143 Закона о ванпарничном поступку.