Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Изабране сентенце » Породично право » Самостално вршење родитељског права

Самостално вршење родитељског права

САМОСТАЛНО ВРШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА
(чл. 77 ст. 1 Породичног закона)

Један родитељ сам врши родитељско право када је други родитељ умро. Због тога су трећа лица, код којих се деца затекну у моменту смрти другог родитеља, дужна да децу предају родитељу који сада сам врши родитељско право.

Из образложења:

Тужиља је снаха туженим по умрлом сину – њеном супругу. За живота супруга тужиља је заједно са њим и двоје малолетне деце живела у породичној заједници са свекром, свекрвом и девером а и после смрти супруга је наставила да живи у тој заједници. Временом су се пореметили односи између тужиље са једне стране и свекра, свекрве и девера са друге стране, због чега је тужиља одлучила да напусти заједницу. Међутим, при напуштању заједнице тужени јој нису дозволили да са собом поведе малолетну децу тврдећи да она угрожава телесни интегритет деце, њихово здравље и живот. Стога је тужиља тужбом тражила да се према туженима утврди да она самостално врши родитељско право, те да су тужени дужни да јој њену малолетну децу предају, а првостепени суд је такав тужбени захтев усвојио.

Решавајући по жалби тужених, Апелациони суд је жалбу одбио као неосновану, сматрајући да у конкретном случају основаност тужбеног захтева практично произилази из самог закона. Наиме, одредбом чл.77 ст.1 Породичног закона је предвиђено да један родитељ сам врши родитељско право када је други родитељ умро. Садржина родитељског права, а сходно одредбама чл.68–74 Породичног закона, подразумева чување, подизање, васпитање, образовање, заступање,издржавање и управљање и располагање имовином детета. По чл.60 ст.1 дете има право да живи са родитељима и да се родитељи о њему старају, а у истом члану је предвиђено да право детета да живи са родитељима може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета. Имајући у виду ове законске одредбе и чињенично стање које је несумњиво утврђено у првостепеном поступку произилази да је тужиља несумњиво родитељ који самостално врши родитељско право у конкретном случају, те да она због тога има право и да врши све оно што чини садржину родитељског права укључујући и да буде заједно са малолетном децом како би мога извршавати то што садржину родитељског права чини. Са друге стране по чл.60 Породичног закона, дете има право да живи са родитељем и право да се родитељи о њему старају пре свих других, а то право може бити ограничено само судском одлуком у случају када постоје разлози да се родитеље потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици. Ништа у конкретном случају од овога није присутно, па самим тим произилази и да је првостепена пресуда на закону заснована.

(пресуда Основног суда у Крушевцу, Судска јединица Трстеник IV6П2. бр. 275/11 од 22.07.2011. године и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу ГЖ2. бр. 378/11 од 21.10.2011. године)

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу