ПРИГОВОР ПРЕСУЂЕНЕ СТВАРИ
(чл.346 ст.2 ЗПП)

Ако у новој парници, у односу на раније правноснажно окончану парницу, постоји идентитет странака предмета тужбеног захтева и идентитет чињеничног стања, ради се о пресуђеној ствари (res iudicata), о чему је суд дужан да води рачуна по службеној дужности и да тужбу одбаци према одредби чл.279 тач.4 ЗПП.

Из образложења:

Одлучујући о више тужбених захтева тужиља, првостепени суд је изреком пресуде под један, тужбу тужиља којом су према туженој задрузи, С.А. и Граду тражиле да се утврди према овим туженима да су тужиље носиоци станарског права на становима ближе означеним у том делу изреке, одбацио због пресуђење ствари.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда од 19.10.2005. године утврдио је да је одбијен тужбени захтев обе тужиље према свим туженима, да се утврди да су тужиље носиоци права закупа на неодређено време на истим становима.
С обзиром да су тужиље у новој – текућој парници тражиле да се према свим туженима, као и у раније окончаној парници, утврди да су тужиље носиоци станарског права на истим становима, правилно је утврдио првостепени суд да у обе парнице постоји идентитет странака, идентитет тужбеног захтева и идентитет чињеничног стања. Због тога су испуњена сва три услова која има у виду одредба чл. 346 ст. 2 ЗПП за успешно истицање приговора пресуђене ствари и за одбацивање тужбе у смислу одредбе чл. 279 тач. 4 ЗПП.

На правилност одлуке првостепеног суда није од утицаја жалбени навод тужиља да је донетом правноснажном пресудом одбијен тужбени захтев тужиља којим су тражиле да се утврди да су носиоци права закупа на неодређено време на истим становима, а да у новој парници не траже утврђење истог права, већ да су носиоци станарског права на истим становима.

Ово са разлога што је станарско право, на које се тужиље позивају, а које су евентуално имале у време важења Закона о стамбеним односима СРС („Службени гласник“, бр.29/73 са касним изменама) преименовано – трансформисано у право трајног закупа ступањем на снагу Закона о становању („Службени гласник РС“, бр. 50/92 са каснијим изменама), јер је у чл. 30 сада важећег Закона изричито наведено да се од дана ступања на снагу овог Закона на стану не може стећи станарско право и да је у чл. 31 Закона прописано да ранији носиоци станарског права настављају да користе стан као закупци друштвеног стана на неодређено време, тако да се у суштини ради о истом праву.

Како је о праву закупа тужиља на спорним становима, на које су претендовале у време закључења оспореног уговора о купопродаји, одлучено правноснажном пресудом од 19.10.2005. године, нису могле покренути текућу парници против истих тужених у којој сада траже да се утврди да су носиоци станарског права на истим становима, које садашњи закон не познаје, јер је трансформисано у право закупа друштвеног стана, које је у погледу права коришћења друшвених станова суштински исто као и право носилаца станарског права према ранијем важећем Закону о стамбеним односима СРС.

Са напред наведених разлога, неосновани су сви жалбени наводи тужиља којима се оспорава одлука првостепеног суда о одбачају тужбе, због правноснажно пресуђене ствари.

(пресуда Основног суда у Ужицу П-1345/10 од 11.02.2011. године и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу ГЖ-1374/11 од 14.06.2011. године.